Delo

252 Д Е Л 0 Младић није казао госпођн Броничевој шта се десило. Поменуо је само то да је био у посети и да му се нису допали како отац тако н ћерка му. Али је она то дознала од старога Завнловскога, који је госпођицу у очи звао „полуђаво млетачки“. — Али сте ми госпођо за то послалп целога ђавола, рекао јој је — срећан сам те ми је глава читава. Ипак му се у гласу осећало потпуно задовољство, што се један Завиловски показао тако жустар. Ну госпођа Броничова не опази то у љегову гласу, прими стварн јаче к срцу и на велико пзненађење „целога ђавола“, рече му. — Он тугује за Линетком, и то је код њега начнн љубави, а човеку, међутим, који је у том положају и у том добу, све се може опроститп. Мора бити да нисте чули приповетку Крашевскога „Полуђаво млетачки...“ То је назив, за који отада зна појезија... Чим старчићу буде боље, а ви ћете му напнсати реч две, је лп? Такве везе треба одржавати... — Госпођо — одговори Завиловски — да ми глава ту нгра не бих написао ни једне речн! — Па зар ни онда, кад би вас зато ја лепо замолила? — Оно... ја нисам баш камен. Госиођица Кастели смешкала се слушајући те речн. Души јој је било угодно што је он на једну реч, која му се учинила да посиже на част тако скочила, као да је онај казао праву погрду. Тако после позирања за сликање, кад остадоше сами рече му: — Чудна ствар, како ја мало верујем у људску искреност... Мени је тако тешко поверовати да ми ико, сем тетке, желп добра. — А зашто, госпођице? — Не зпам, сама не умем то да нротумачим. — А, госпођа Основски? А г-ђа Анета? — Госпођа Анета? — понови г-ца Кастели. Ту стаде нешто живо сликати, као да би хтела затурити траг том питању. — А ја, госпођице? — упита је тишим гласом. — Би! — одговори она — да! Би један не би допуштили, у то сам поуздана, да пко о мени ружну реч прозбори. Ја осећам да мп ви истински желите добра, ма да не знам за што, јер ја у опште тако мало вредим...