Delo

•254 Д Е л 0 чувено, нешто чнме ће отпочетп нова еиоха у његову животу. На саму помисао о том обузела би га дрхтавпца од среће, али у исто време н страх, јер је осећао да сад већ внше нема времена за смпшљање, да ваља ићи напред кроз љубав, кроз признање, кроз нзјаве госпођици и њеној родбини, чак до олтара. Ои је жудео за тим свом душом својом, али се тако навикао да све, што се зове срећом, сматра за појетично привиђење, за нешто што припада свету мисли, вештнне и сањарија, да просто ције могао повероватн да ће госнођица Кастели бнти одиста његовом женом. Али међутим једва је могао ту одседетн, н чим се Линета врати, он се стаде праштати. Она му пружи своју руку, која беше охлађена од воде на рече: — Нећете да нрнчекате тетку? — Морам ићи, а сутра ћу доћи да се опростим с вама и с госпођом Броничовом. — Онда до виђења! Према опом што се мало пре десило, Завиловском се учипило ово ираштање тако чудно н хладно да га сиопаде очајање. Али се пред овим светом ннје хтео опраштатн друкчнје, него као што је ред, у толнко пре што госпођа Анета беше отворпла четворе очи. Кад нође рече му Основски: — Чекајте, господине. Имамо иешто да заједнпчки уредимо, стога пођимо заједно. — Господине Игњате! Да се нпси што посвадно с Линетом? Завиловски разрогачп очима на њега. — Ја? С госпођицом Линетом? — Па ето тако сте се хладно растали. Ја сам држао да ће те је бар у руку пољубити! Завиловски још већма разрогачи очп, а господин Завпловски стаде се смејати па рече: — Е оида да вам кажем праву истнну. Моја жена, као свака жена радознала, посматрала вас је и впдела све што сте радили. Господине Пгњате, пмате у мепи врло доброг пријатеља, којн уз то зпа још и шта значи то волети. II само ти једно могу рећи: нек тп да Бог да будеш толико срећан колико ја! Рекавши то стаде му стезати руку, а Завиловски н ако је Оио збуњен, у мало му пе обисну о врат.