Delo

Д Е Л 0 ‘256 — Ну, па шта је за тим другим „нити“? Можда си хтео рећн: „Нити ја њу толико волпм"? Камо да је тако! — одговорн Завнловски дижући очп горе. — Онда хајдмо назад, па ти лепо реци тетка Броничовој. Немој се плашити да не нспаднеш сувпше патетпчан. Она то воли!... До виђења, Игњате, кроз који час ето и мене, па ћемо пматн прстенску вечеру. Ту стадоше стезати један другом руке пстинским братскнм саосећањем, при чем Основскп рече: — Понављам ти још једном: дај Боже да у Лннети нађеш онакву жену, какву сам ја нашао у Анети. Враћајући се мнслно је Завиловскн да је тај Основски први анђео, госпођа Анета други, госпођа Броннчова трећн, а Линета да се над свима њима диже на арханђелским крнлима, као нека светиња, као нешто божанско. Сад је разумео да се срце може разболети од љубави. Он је већ у души био пред њом на коленима, метанисао пред њом, волео је, обожавао, а свим тим осећајима који су око њега нграли право вилннско коло дошао је још осећај разнежености: дошло му као да је та славна девојка још мало дете које он силно воли, но такво коме му ваља бнти старалац. Сетпо се Основсковнх речи, како је побледела, кад су јој рекли: да њега хоће да жене са госпођицом Завнловсковом те је у себи викао непрестано: „Ах, тп, моје мило,. ах ти...“ Одаде се осећајима без мере, а захвалност му беше тако испунпла срце да му се чинило, да цео његов живот није у стању да исплати онај тренутак, кад је она нребледела. Осећао се тако срећним као никад дотле, н бивало је тренутака, кад га та срећа мало није смрвила. Како је био песимиста по теорнјн то му је стварност давала и сувише доказа за те теорије да му је тешко било поверовати: да је се могао толико преварнтп. Враћајући се внли он је удисао мирнс од расцветалих јасмнна осећајући некако нејасно да тај опојнн мирис није нешто што долази споља, него даје део његове унутарње среће. Успут је сам собом разговарао: „Какви су само то људи, каква кућа, каква породпца! Међу њима само п могла се издићи моја Лепота!“ Уз то је гледао како се сунце смирује, како румене завесе ките запад н бн му око срца весело. У тој прекомерној светлостп осетио је нензмерну мнлост и доброту, који се изли-