Delo

могао да опази. II најјаче мушке душе чине у том погледу толпко несрећних грешака у љубави да облаче своје омиљено .женско чељаде у своје најружичастије зракове, не водећи рачуна о том: да онај блесак, којим оне сијају јесте њихова сопствена светлост. Тако је и са Завиловскпм. Госпођица Линета све се више навикавала на њега и на своју улогу као вереница. Мнсао да је он њу, међу толикнма, изабрао узнео и заволео, мисао која јој је некада бнла нзвор толиких задовољстава и вамољубља, стала је губити значај новости и стала бивати нешто свакидање. Све што бн могло ићи њој у похвалу долазило је још само од госпође Броничове. Још би она по којипут, по утицају са стране, осећала шта је он и ко је, алп би је брзо спопало право чуђење: како то да је тај препрости, заљубљени младић, што пиљи у њу као маче у жижак, што је готов куд нна оком, он скоком, да је он нешто, над којим п Швнрски врти главом, а којега Основски диже у небеса. Она га је, на пример, могла сваки пут послати у јагоде или тако што. II то јој је чинило пријатност, те је то чпнило да јој још буде од потребе. Она се у њему наслађнвала својој сопственој моћи, и то му каткад отворено казивала. Једном су били изашли у цветне ливаде, Завиловски приђе да јој обује каљаче. Он клекну поред једне јове, намести јој каљаче на ноге, које после целпва. Она погледа у ону главу што се спустила до њених стопа па рече: — Вас сматрају за великана, а ви ми надевате каљаче. Он подиже своје очи горе, па уживајући у своме положају одговори весело, не устајући: — Зато што те силно волим. — То је лепо, али сам само радознала: шта би људи на то рекли? II изгледало је да је то последње највише и занимало. Али се Завиловски од тог тренутка расрдио на њу, зато што му је рекла ви, а пије опазио да је у оном њеном: „То је лепо“, бнло внше изражено забављање, као што се пзговарају ствари потиуно познате илн од мање важностн. Она је исто тако тек у пола слушала и оно што је он даље говорпо: како он, и ако п сувнше не прецењује себе, н сматра се за обнчнога човека, али ипак цеин своје песннчко надахнуће, и да за највећу срећу баш сматра такав живот, у којем се може служити внсокнм ндеалнма н волетн просто. У осећању те среће