Delo

8 Д Е Л 0 Али га шеф трже из мисли, викнувши: — Господине Јанаћко! Он скочи, као иглом убоден, потрча укрућеннм ногама и кад се заустави пред шефом, он лупи ногом о ногу, исправи врат, погледа право у очи шефа и тада му се поглед укочи и остаде на њему, а он од једном избаци: — Ево ме! — Сто пута сам ти рекао — продужи шеф — да кажеш „изволте!“ — а ти све једно, те једно: „Ц!,“ „Јок!,“ „Ево ме!“ Море, главо, упамти једном, не служиш ти више Турке, но Србе! — Па га онда премери погледом цела и дође му некако смешан и жалостан, па блажије настави издавати неку наредбу, коју треба турским језиком да изврши. Саопштивши му целу, он га упита: — Јеси ли разумео? А Јанаћко заклима неколико пути главом, поклони се, додирнувши руком прса, па се брзо обрте да изађе; а шеф се наљути, па се развика: — Марш!... Марш! — Шта радиш пред Турцима, кад овако преда мном метапишеш?! Најурићу ја тебе!... Најурићу!... па онда зазвони, момак утрча и зачуди се кад спази Јанаћка, како као кип стоји, дрхти и бледи: шефа, како виче, те се п он поплаши: — Знаш ли турски? — упита га шеф. — Не знам, господине! — одговори. Тада се шеф окрете осталим чиновницима: — Зна ли ко од вас, господо? Нико се не одазва. Он сав дрхти. Јанаћко све више бледи: Шеф нриђе до свог стола, седе за њ па отпоче добовати од једа. Нешто мишљаше, па на један мах се осече: — Идите ви г. Јанаћко. Али упамтите, ако се дуже код Турака задржите, као што имате обичај, одмах ћу вас предложити за отиуст. Разумете ли? — па га погледа закрвављеним очима, а Јанаћко од страха запишта: — Нећу. — Па, као смушен отрча. Кад оде, шеф гледаше за њим, иа најзад ману главом и настави: — Ово је ирава напаст! Укочено, иреплашено — право теле! Сав се згрчио, згрбавио, нретворио само у понизност и страх, па већ не могу да га гледам! А мора да се трпн због језика!... Брука! — Спаде књига на два слова и Србија на Ја-