Delo

10 Д Е Л 0 тура по мислима целу своју прошлост и лено внди, да никоме нпкад није дуговао, да је скромно живео са својом илатом, да чак нешто и уштеде има, што он код себе чува и за њу му ннко не зна; и сад на један пут му овај говори за некакав дуг, о коме он појма нема. Па га обузе некакав страх, да ко ннје дознао, да он има уштеђевине, те је намеран, да му ту уштеђевину преотме, а зна добро, „два без душе, трећи без главе!,“ па ако се ко договори с ким, да га оптужи, да му ови лажно сведоче, па чак и закуну се; оде му сва уштеђевина... н он не смеде даље да мисли, обузе га неки лудн страх и он дрхташе на столици исто тако, као што је дрхтао, кад му је шеф претио, да ће га истерати. Бојажљиво подиже главу и опет га упита: — Који је то ћнр Мика? — Дознаћеш га, не брини се! — одговори овај и насмеја се. А Јанаћко се збуни, обори главу, ноктом гребаше по зеленој чоји на столу, и дубоко размишљаше уздишући. Обузео га страх од свега и од свију. Не зна од чега више. Да ли од шефа, који му сваки дан прети, да ће га истератн; али га опет некако та мисао остави, јер се нађе охрабрен, да би они врло тешко нашли човека тако подесна за рад овогјезика, као што је он; или, може бити да нађу, тај би тражио већу плату но он; па онда мишљаше: кога могу да нађу? Пспретура у мислима све које он зна и виде, да ниједан од тих, није за то место, те охрабрен тим, што је он тако потребан, пренесе мисли на ово друго, на дуг ћир Микин; те поче да мисли, који је то ћир Мика, и где му је тај Земун? Истина, он познаје многе ћир Мике, али зиа, да ни једном не дугује, иа се онет утиша с тим и постаде равнодуишији; али га опет остави равнодушност, кад помислн, да није једини он у свету, што зна Турски и Грчки; и да, може бити има неки нокварени ћир Мика, кога он не познаје, а који га вреба, као орао птицу. Па уздрхта при помисли, да може изгубнти службу и да се може појавити тај ћир Мика, који му може однети сву уштеду. Он се још више завуче испод астала, те му само глава внраше више њега; власи му понадале, па му блиста ћелаво теме, поглед се укочио иа Београђаиину, лнце му као скамењено, те изгледаше, као сломљена статуа, срозана иза ормана. Кад су иолазили из капцеларије, ои је још једнако тако седео и гледао. Сви га ногледаше насмејавши се. Последњи је