Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 381 Одборпик Јамиш на то устаде, узе чашу и новика: — Куцам се с госпођом Полањецком, за здравље породице Полањецких... — За здравље Полањецких — повнка Гонтовскн, који, осетљив према говорима, готов беше опростити породнци Полањецких све болове душевне, које је због тога поднео. Сви с чашама приђоше госпођи Марини која им захвали врло тронута. А кад јој се Полањецки приближио она му шапну. — Ах, Сташо, како сам срећна! Алп кад се цело друштво иашло понова за столом тата Плавицкп додаде од своје стране. — Држати се земље до последње капи крви, то сам целог живота ироповедао! — Заиста — потврдп Гонтовски. А у себи је помишљао: — Само да није ње, пасја вера, тих напева! У том је из детиње собе Розула певала да успава малога Сташу. „Ал у двори мало среће Ој Јасјенку мој !... После ручка гости хоћаху дома, али их Плавицки задржа ,,на једну партију“, тако да су изашли до пред заход сунца. Кад су се Полањецки наиграли са малим Стахом, изађоше на веранду, па онда по врту, јер је вече изгледало тихо и погодно. Све што их је опомињало на ону прву недељу, коју су ту заједно провели, учинило им се као слатки и чудни сан, а таквих успомена било је ту на свакојем кораку. Сунце се онако исто спуштало велико и румено, дрва су била непомпчна у вечерњој тишини, а врховн нм се румене од светлостн при заходу; с друге стране дома онако исто су клепетале роде; онако исто је било благо и пријатно. Они су ишли свуда, пролазили кроз све алеје, прилазилн огради, гледали у поље, које се губило у даљиии, на ките угасите шуме што су ограничавале хоризонат, н говорили тихо и тако спокојно као што је било и ово вече. Све што их је окружавало, био је њихов свет. Обоје су осећали да их ово село прима у себе, да отпочиње неки однос између њих, и да пм у будуће мора живот утонути ту, и нигде другде, живот природан, одан „служби божјој“, с људима тјд рттгттггт зругтт.тт