Delo

386 Д Е Л 0 Цако је поетадо српско пздање Војновићевог „Еквнноција“ Како је позпато, Српска Књижевна Задруга издала је у њеном овогодишњом колу „Еквиноција“, драму Ива кнеза Војновића. Угледни драмски писац прерадио је том приликом своје дело и дао му је карактер дефинитивнога издања. У овоме новоме облику „Еквиноциј“ се приказивао на београдском позоришту и сви знамо са којим сјајним успехом. Управник позоришта, г. Драгомир Јанковић, који води преписку са песником „Еквиноција“ и „Трилогије“, замолио је госп. Војновића да му објасни које су га мисли руководиле при приређивању тога другога, дефииитивнога издања, жалећи, да се у издању Српске Књижевне Задруге није пропратио „Еквиноциј“ пишчевим приступом. Г. Војновић одговорио је г. Јанковићу занимљивим писмом, које са задовољством публикујемо у „Делу“ и које гласи: Драги Госиодине, Ова се моја драма првн пут приказивала на Земаљском Позоришту у Загребу 30 октобра 1895. Од онога времена па готово све до данас нијесам престао да исправљам, брусим, чистим то своје дјело у тежњи да суштнна драме буде у што потпунијем сагласју са њезином спољашњом формом, бнва са књижевном јој физиономијом. Па како су у „Еквиноцију“ пук и природа главна лица драме, тако хтједох да ови буду сви прожети мирисом и дахом оне моје драге и свете земље гдје „хрид цавти“, а слободе се још спомпњу. Дне 13 априла 1903.—још је сунце обасјавало мој живот1! — доживјех највишу насладу моје књижевнпчке каријере, кад је Дубровник зачуђен и дирнут слушао како бучи на његовој позорници право јесенско „Еквиноцијо“ његовијех жала. А то бјеше доста сугестивна вечер, јер је Дубровник оном представом фактично надовезао своје прекинуте стародавне 1 Овде г: ппсац мисли па свог оца, којп је умро у Дубровнпку 20. маја 1903. Уред.