Delo

54 Д Е Л 0 кпвао је, кашње, сваког дана, када ће се лијепа Швабица указати на његовом хату. Али му је очекивање било узалудно. Шта више, на своју велику жалост, дочекао је да га види запрегнута у кочије, како вуче Милера, одвратнога Мплера, који му се сад чини десет пута ружнпји него ли је био... Једина награда за све муке, које је трпио због упрегнута хата, била је та, што је Швабица обратила пажњу на њега и, смијешећи се, почела му климати главом као старом знанцу. То га је једино тјешило, то му је годило и он није жалио макар се и пет сати отегло чекање, само кад је могао дочекати тај осмијех... Било их је, који су мислили, да ће Хафиз-ефендијп најпошље додијати толико сједење пред Ибрином кафаном. Преварили су се. Дан за даном низао се, а он, као за инат, све је чешће долазио и све је дуже сједио. Неки почеше говорити, како је наумио купити Ибрин дућан и ту себи сазидати нову кућицу, како бн и дан п ноћ могао гледати у прозоре лијепе Швабице. II сам Ибро приповједао је, како му је Хафиз-ефендпја нудио повећу суму, „али“ вели „како је махнит, ја ћу од њега моћи двапут толико извући и учинит' један пазар, каква још нико није учинио“. Иа жалост није било суђено да се тај пазар оствари. Једнога дана пуче глас, да је Милер премјештен у Сарајево и Ибри је било суђено, да баш он први саопшти то Хафиз-ефендији, кад му је дошао на кахву. — А што га премјестпше? — запита ефендија тихо, а лице му почело блиједити и десни образ лако. једва примјетно, подрхтавати. — Па дали му тамо неакву пају, виши чин, како ли то они кажу, — одговори Пбро, отирући руке о бошчу. — А хоће ли брзо ићи? — Кроз десетак дана... Хафис-ефендија нити је пнтао ни говорио ишта внше. Замишљен, оборене главе, сједио је дуго; ннтн је тражио кахве, ни пушно. Тек иокаткада подигао би главу и погледао у Милерове прозоре; затим би се онет пустно у мисли. Тога дананије хтио ни па ручак одлазитн; купио је мало хлеба и снра и ту, пред Пбрином кахвом, појео. Опет је гледао у прозоре и опет се замислио... II за пуних десет дана, оп се готово никако није растајао од свога мјеста. Од јутра до мрака сједио је ту. Сједио и гледао. Неки завидљивци, нотсмехујући му се, гово-