Delo

.28 Д Е Л 0 — Конац дело красн! — узвикну господин Впнценти, ударајући се рукама по коленпма, — Марица као фурија допаде до прозора, отвори га и ваљда је некога од обешењака својом лепом шапицом помиловала по коси... — Није истина! Није нстина! — одговори плећати и весели друг господина Леона. — Није ухватила ни једнога! Побегли смо! Повукли смо се на време! — Али да се уплашила, уплашила се она цицпја! Јемчим да му још и сад коса стоји усправно! — Морали сте га грдно уплашити, кад данас није дошао у канцеларију! — Стиди се! — Грозница га је ухватила од страха! — Колнко памтим, Чињски само једном није био у канцеларији... можда ће имати од онда десет година, онда кад му је Јаша Љиски, сећате ли га се? одсекао скут од плашта... Није рекао никоме ни речн, само је трећега дана дошао у новом плашту т. ј. у овом који сад носи! Прнчање о шали господина Леона, као и све оне узвике и смех, слушао сам с великом љутином. — Чудпм се — рекох полако начелнику канцеларије како можете допуштати својим колегама и потчињенима да чине таке раскалашности човеку у годинама, уморном од рада, и који у осталоме никоме ништа не чпни. — Шта ћете, господине! — одшану ни најмање не збуњен весели човечић. — Као обично млади људи, воле да се нашале, насмеју! У осталом признаћу вам, да је коме другоме то учињено... али са оним особењаком и тврдицом није грехота нашалити се мало! Приђох столу за којим је седео господин Леон, са друговима свога ноћнога нохода и рекох гласом довољно јаким, да би ме и жучни господин Винцентп и његов апатични колега могли чути: — Непријатно ми је што морам да вам кажем, али ни на који начин не могу похвалити ваш поступак према Чињскоме. Волим га и остајем с њим у пријатељству, с тога ко год му у •будуће учини какву пакост или кривду, са мном ће имати посла. — Али молим вас, господине... покуша да се расрди го-