Delo

362 Д Е Л 0 — Пушите, пријатељу, ви знате да ја то волим, када смо сами. Он послуша, а са пијана се разлегоше звуцн. То је била старинска музика, грацпозна и лака, музика коју као да је уметнику улило благо, месечно, пролећње вече. Оливије упита: — Од кога је? Графица одговори. — Од Шумана. Мало је позната и дпвна. У њему је све више расла жеља да гледа Анету, а није се усуђивао. Требало му је само да учинн мали покрет, мало да окрене врат, јер је са стране видео два пламена свећа које су осветљавале партитуру, али је лепо осећао, јасно читао, како га графнца пажљиво вреба, те остаде непомичан, гледао је преда се, заузет, тобож, посматрањем сивога конца дуванскога дима. Г-ђа де Гијероа прошанута: — То је све што сте имали да ми кажете? Он се осмену: — ЈБутите се због тога на мене. Ви знате да ме музика хипностизује, она уппје у себе све моје мисли. СГдмах ћемо разговарати. — Гле, рече она, научила сам за вас нешто пре мамине смрти. То вам никада нисам свирала, па ћу вам сад одмах одсвирати, само да мала сврши; видећете како је то необична ствар! У ње је био прави дар и танано схватање осећања која кроз тонове. У томе је лежала њена најпоузданнја моћ над сликаревом -осетљивошћу. Чим Анета заврши пољску симфонију Меилову, графица устаде, седе на њено место, и испод њених прстију се разлеже чудна нелодија, мелоднја чије све фразе наликоваху на тугованке, различите тугованке, променљиве, многобројне, које прекидаше само једна нота, која сеједнако враћаше, упадајући у сред песама, пресецајући их, делећи их, ломећи их, као непрестано једнолик крик, који гони, неутољива опомена неке мисли који је потпуно освојила. Али Оливије носматраше Анету која седе према њему, и не чу ништа, и не разумеде. Иосматрао је, не мислећи ни на шта, засићавајући поглед