Delo

148 Д Е Л 0 Све што је гњило, прозукло, Што рђин глође зуб, Све извештано, напукло, Ма некад био дуб, Свирепо газмо, рушимо, Нек’ пада све, хура! Јакрепе, змије гушимо, С грохотом све у пра! Нек' плачу згољни фнлистри, На част им прогрес њин, Не чека — „док се избистри“, Црвеног стега син. Ха, ха,. како се јејине Распрштише у ноћ, Пред зубљом сјајне истине, — Дивна је њена моћ!... А сада на тој чистини, Уз нове песме звук, Слободи, правди, истини Дижимо славолук! Вељно ПетровиК I