Delo

П Л А В И 403 Још десет петнаест година. Одспаваћу, Габрина, своје ноћи недоспаване! Буди ти спокојна. Девојка затресе главом. — Ја се тако бојим, да ти не нестане снаге и да не клоиеш духом! — шану она. — Можда хоћеш да ме оставиш? — Никада, то знаш добро. Али није ствар у томе. Са страхом сам данас прегледала рачуне. Од Хубина си ове године исплатио браћи и сестрама 2000 рубаља више него што си имао прихода. — Па шта ја ту могу? Јосиф је све изгубио на картама. па се хтео убитн; Стефан понавља разред; Анђа је морала ићи у бању; Казимировима је изгорео амбар. Ја сам морао све спасавати. — Али можеш ли? Спасаваш позајмицом. На тај начин они ће добити своје делове недирнуте, а твој ће пропасти. — Па шта да радим, Габриња! Друкчије не могу. Видиш, како радим непрестано; удвојио сам приходе, штедимо колико се може! А какав би ја био човек. кад би мој део остао недирнут, а њихов пропао! — Код твога таста непрестано неслога. 0, Боже, само ја знам, колико си ти тамо труда уложио! — Тхе, шта ћеш. Само да је да ми допусте да радим још две три године. Онда већ не би нропали; био бих миран што се тиче њих. — Јелп добро код Стоковскпх? — Добро је. Они су ми малишани права утеха. — А код стричевих? — Тамо ме не воле, јер не допуштам раскош, али ме бар слушзју и ћуте. Мало се замисле, па настави: — А знаш ли, ко ми највише живот поткопава? Габриела узнемирена подиже очи, слутећп, да ће сиромах рећи оно, што је већ неколико година јуначки сносио и чак и. пред њом прећуткнвао; да ће споменути жену. Али он одговори: — Никодије Хруцки! Шта сам томе човеку скривио, да ме клевета, да ми сваку намеру осујећава, у сваком раду смета! — Хруцки је рђав човек, а рђав не трпи доброга! — мирно одговори Габриела. 26*