Delo

50 Д Е Л 0 — Можете ми сада сами ствар разјаснити. Да еаставимо самп суд и решимо без сведока и без апелације, — Хвала вам, кнеже. Пресуда је већ изречена и ја нећу апеловати. Можда је то и последња пресуда. — Онај који губи ретко бива тако праведан и миран. Мора да вас је та парница намучила и скупо стала. Странац ништа не одговори, него само летимице погледа кнеза као да га је тек сад видео. Упале очи његове, повећане због мршавих образа, изражавале су нешто трагично. По овим очима могао се увек познати и после много година. Такве се очи ретко сретају. Кнез је, колико га је год пута погледао, ocehao неку одвратност, али у исти мах и интересорање. Чинило му се, даје тога човека негде раније видео. — Сигурно станујете у близини? — упита. — Околина Чорбовца је густо насељена ситним сопственицима. — Да, али ја нисам домаћин. Немам куће, ннти икаквог имања. Овде живим за кратко време; стана немам ннгде! — А познајете ли Гжималу? — Познајем! — лаконски одговори непознати п као да је нешто пажљиво ослушкивао. — За дама иду неки на коњима. То су сигурно ваше слуге. Долазе баш у време, јер ево десно води пут у Чорбовац. а ја одлазим лево. — Растаћемо се, дакле. Још једном вам захваљујем, господине, а да бих првом приликом могао да се одужим своме избавитељу, ја вас молим за име, или боље да испуним формално иознанство: Леон Холшански. Странац ободе коња и већ је био на другој страни пута. — Моја услуга не вреди награде, а моје име не вреди изговарања. Желим вам срећан пут, кнеже! — одговори, попусти узде коњу и нестаде га на завојици у тамном побочном путићу шумском. Чопор коња долазио је по насипу и мало после кнеза оиколише десет-петнаест слугу, пред којима је био Сила, сав прашљив, са засушеном крвљу на лицу и поцепаном ливрејом, а за њим зелен од страха Симон. Коњи су били у белој пени. Кад спазише господара здравог, мирног, они се пренеразише. Леон их погледа. Наравно дошли су касно да га ослободе, касно чак п да виде и, можда, нознају тајанственог из-