Delo

170 Д Е Л 0 II гледајућн прпвпђењу у очи, јер га је куражило Јулијнно прнсуство, помисли: „Нико... Па ни Клара! Седе поред ње и запита је: — А кад си добила телеграм? — Ах! пред доручак, рече она тихо, готово радосно, Ескје и ја чекали смо Клару у трпезарији. Јоаким уђе са телеграмом. — Хоћеш ли веровати да се нисам нлашила, да сам нагађала добру вест?... Уосталом, ујутру сам се пробудила врло * мнрно надајући се нечем срећном. Ти знаш како ја имам чиста предосећања која се посведочавају скоро сваки дан. Па опет сам мало дрхтала отварајући плаву хартију. Али у њој сам нашла оно што сам очекивала, могућност да одмах будем покрај тебе. Заустави се, оклевајући да наставн. — А затим? запита Морис. — Затнм... Треба ли да испричам све? — Наравно! — Е лепо, продужп оеа страсно пољубившп црне Морнсове коврчице... Онда пошто ме је впдео збуњену и уироиашћену Ескје мн се прнблнжи н рече: „Јелн то од Мориса?“ Нпсам мнслпла да лажем јер нпсам могла. Рекох: „Да!“ и ноказах му твој телеграм. — Ах, рече Морис, што сн то учинила? Мање него ико.м другом он је хтео да иризна Кларпном оцу своју велику опасност. — Немој да сељутуш, драгане мој, рече г-ђа Спржер. То сам својевољно учнннла, а потом, мнслећи о томе, изгледало ми је да сам добро учпнила. Како се могло отпћи да се не известп Ескје?... Уосталом, било ми је потребно да ме ко посаветује, разумеш. Затим Ескје је гако добар, толико ме воли, толнко ме воли. На кога сам се могла упутити ако не на њега? Немој да сп зловољан, рече она са наново новраћеном тугом, видећп да се Морис измиче од ње... Уверавам те да сам најбоље тако учпннла. Плакала је. Морпс је бпо ганут. — Можда сп у праву, рече ou. Ја сам нретностављао да Ескје нпшта не зна. Она нагло рече: — Зар сп могао мислптн да он нпшта не зна? Ах... ја га