Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 341 — Онда, госпођо, четврт часа бићо нам довољно Поздравише Јулију и сиђоше праћени Ескјеом. Пре но што бп оставила Клару у том првом виђењу, Јулија је хтела да добије од ње опроштај. Уђе у салон. Млада девојка није била оставила дугачку столицу. Седела је на њој, са рукама на шупљини колена, као у положају дубоких сањарија. „Ја је, рече Јулија, никако не мрзим. Хоћу да заборави, да буде срећна... а ја не могу одмах бити срећна, због ње, чак ако...“ Није довршила мисао. Опазивши је, Клара подиже према њој своје лице које је изгледало да је било застрвено велом. — Кларо, љубимице моја, што нећете да ми кажете ваше зло. Желела је поверање и поуздање детета, искрено објашњење, сузно причешћивање. Упркос својој срџбп Клара добро осети да јој је та душа била искрена. Полако одговори: — Госпођо, уверавам вас да ми није ништа... Не бих знала да кажем шта ми је, бар... слабост, невеселост, треба да се помирим с тчм и да чекам. Проћн ће. — Јесте ли видели данас Г. де Ријеа? Запита Јулија. Али Кларино лице поново се маскира равнодушношћу при помену тога имена које је у кратко излагало немилостиве потребе за животом у том часу. — Не, рече она, и окрете главу. Јулија видевши да је постала непријатељска, устугш. Она напусти собу полако, изнурена тугом и грижом савести. „Свршено је, мислила је она... ту више не могу... Она ме се гнуша...“ Упркос грижи савести и жалости она се неразумљиво бунила против Кларине неправичне срџбе. „Није у праву да ме тако мрзи. Припада ли њој Морис? Воли га, ако. Али, ко га више воли, она или ја?“ И са победничком сигурношћу она одговори: „Ја“. Марија је чекала у соби. Јулија се брзо поткрепи и остави нрашњаво путничко одело. Кад је Марија облачаше Јулија се опази троструком орманском огледалу; та слика потсети’ је на оно вече кад се исто тако видела у одблеску, једнога од првих пута може бити кад је познала своју лепоту и познала жељу да буде лепа... Било је то једне новембарске вечари... долазила је из капеле у Туринској улици... Морис је био доле, у малом салону, у коме је данас Клара плакала. Како је завидела прошлости н временима драгог мучења! Трпетн, борити се против