Delo

346 Д Е Л 0 — Драга моја Кларо, муцала је ова... Ти плачеш, тешко ти је. Што нећеш ништа да ми кажеш? Зар немаш поверења у твоју стару пријатељицу? Произвољним покретом млада девојка обриса очи. — Не... није ми ништа, ништа... — Али тек је тешко, одговори Јулија држећи две руке које су се отимале. Ах! нпси у праву дете моје што ми се не повериш! Учинићу што год могу да те утешим. Да је Клара у том тренутку све признала, да је се бацила у раширена материнска наручја, може бити да би Јулија, тако убијена и изнурена борбом, можда мало и попустила због удара све одбојности, може бити да би у признавалачкој гладп, која прождире велика срца, узвикнула: „Падобро, воли га! Нека те он воли... буди његова жена... Али не плачи... не јадуј.. живи!..“ Али на жалост! при том изливу самопрегоревања млада девојка чврсто стеже срце, а руке су јој тражиле да се ишчупају из Јулијиних руку... Јулија нагнувши се над дете, понови: Кларо, говори, молим те... Чинићу што год хоћеш!.. Чујеш ли? што год хоћеш!..“ Осећала је како јој се губе ноге, како се стропоштава у понор и загњурава у соиствено сажаљење. Узалуд, жртвина несвест иревладала је. „Чујеш ли? што год хоћеш!“ Све, све би дала за тај тренутак да јој се Кларине руке обавију око врата, за јеино: „Хвала!“ ублажујућн њену грижу савести! Али док је она тражила тај загрљај, млада девојка отргне се готово брутално! — Оставите ме! рече она, то је било и сувише. У Јулиној души побуни се оно гордости што га је љубав усадила: — Нека буде, рече она. Одлазим. Она напусти Кларину собу, упути се према својој где се закључа. Гоњена жртвом и пожртвовањем она је прекалила у љубави њено срце умртвљено грижом савести и презрењем. Сећајући се дана проведених у Кронбергу, тако нежно болних, оназаборави све. Још је сматрала за добар и редак удео који јој чувала судбина. Сасвим гласно, у тој високој соби где је била сама, говорила је ономе који није био ту, дагаволи, да никог другог сем њега не воли. Молила га је као каква побожница свога свеца заштитника, да јој опрости што је у тпм данима, осећала да јој се срце локорило другим упливима а не његовој нежности. Обећала је и њему и самој себи да неће више пустити да изненади своје мишљење, да буде егоиста и неосетљива према њему и за њега. (Превео с француског Мих. Д. Мил.) Марсел Прево.