Delo

354 Д Е Л 0 његовој кући као какву блудницу! Платиће он свима њима за то! Износили су да је оп љубав купио, рачунали шта стаје. Па лепо, он ће им показати како он плаћа за љубав, како је купује. Спђе у дворнште и пође у тамну ноћ, не видећи ни на корак од себе, но јакој јесењој киши, право у стан Гжпмалин. Био га је ветар п продирао до костију, ударао је на људе који га нису познавали, клизао се и спотицао. Гжимала је становао на имању у подножју брега недалеко од варошице. Што се кнез ннје сто пута сурвао у јаругу нма да захвали само случају. Кад је стигао, нападоше га пси и он једва погоди на врата и уђе. Гжимала је, претрпан књигама, писао нешто за столом. Брзо се окрете н, запрепашћен, скочп. Леон није нн личио на себе, сав мокар, гологлав, блед као мртвац. — Шта вам је, кнеже? Да није каква несрећа? Да нису болесни у Забужу? — Нпје, није! Опростите ми, што вам досађујем! — одговори кнез, трудећп се свим силама, да се колпко толнко умири. — Нпшта се рђаво није десило. Имао сам посла до вас, па нисам хтео да чекам до сутра. Сила се задоцнио са осветљењем и огртачем, а ветар ми однесе шешпр. Хтео је да се осмехне, али му само грч искриви лице. — Господине Гжимала, мој се посао може исказати са неколико речи; алн пре но што то изговорнм, ја вас нитам, сматрате ли ме за пријатеља и брата? Радили смо тако дуго заједно; да ли мене — Леона Холшанског — волите и цените као ја вас? — Шта је вама, кнеже? —• понови Гжимала. — Ја ћу вас молити... за једну велику услугу, која се може захтевати само од пскреног пријатеља. Желим да ми дате часну реч! — Дајем вам, кнеже. Ја сам вас увек волео, и сад ми нико на свету није милији од вас, никога више не ценим и не ноштујем. А да и не говорпм о томе да смо се сада тако саживели, да бих пропао, чезнућп за Холшом. — Хвала вам, господине. Од вас сам добио све, и вољу за радом, и племените погледе, и задовољство, и мир; сад је у вашим рукама хмоја лпчна срећа. Ја вас молим, Г. Гжимала, за руку ваше сестре!