Delo

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ НА ПРИМОРЈУ 375 га је било у Врлици. Шиљао се мукте. Могао га је приматн, ко је год хтио. Штампан је латинпцом, али, да буде слађи, могао се добити и ћирилицом. Него, није биц дуга впјека. У тој тами појавила се и радост једна, велика, како се онда мислило, ппсало н говорпло. Ондашњи нашљедник италијанског пријестола вјерио се са црногорском кнегињицом. У октобру уречени су сватови. Сви српски листови, а особито у Аустро-Угарској, давали су велику политичку важност тим сватовима. Сви су се надали барем — уједињењу једног 'дијела Српства! Та је нада била основана, јер су се и мало мјесеци прије тога у Београду љубили и грлпли краљ Србије и кнез Црне Горе. У сватове позванп су многи високи гости. Позвани су и многи новинари, да пншу о свечаностима; о новом пријатељству црногорског народа са италијанским; да успоређују Црну Гору са италијанским Пијемонтом; да пишу, како ће Црна Гора бити за српски нтрод, што је Пијемонт био за италијагски итд. итд. У сватове је нозван и Бјелановић, уредникСрпског Гласа. Како сам од више година био с њим у пријатељској свезп, у петак, 4. (16) октобра 1896, брзојави ми у Котор, гдје сам тада живио, да га тога дана дочекам. 0 доласку лађе зачудио сам се, кад не видјех на дочеку никога више, него једног честитог Србина из Херцег-Новога. И он ми показа брзојав, сличан моме. Кад смо се састали са Бјелановићем, рече нам, да никоме више нпје нн јављао за свој долазак, јер да не жели састајати се са др;угима у Котору. На заједничкој вечери било је много разговора. Говорило се и о сватовима и о свему, што иде уза њих. Нијесу се заборавила ни наша питања друге врсте, ситпија и крупнија. Послије вечере одосмо у Hotel zur Stađt Graz, гдје je наш гост одсио. Пријатељ из Херцег-Новога опрости се с нама. Бјелановић ме замоли, да му нешто помогнем у његовој соби, предаде ми читаву хрпу рукописа, с молбом да му их средим за лист. Нешто он, а нешто ја, почесмо улшвати... Било је ту свега по мало. И глупих дониса, и још глупљих писама, и несмпслених впјести, а то све већином од врло слабо писмених људи. Дотјеривало се што се могло. Што се није могло, није ушло у кош, јер га ту није било, него у џеп да се друкчије употреби. -— Је ли да је лијеп овај занат? — рече ми Бјелановић, видећи да неки рукоппс много псправљам. — И сви ови неписмени људи — па ноклопи руком рукописе — хоће да буду