Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 41 састављеп из несигурне супстанције, којој су непрестано претили, подгризалн је и прождпрали непријатељски паразитп. Домје. кад га виде да је побледио, запита га: — Шта вам је? — Хајдмо одавде, рече он. — Осећам да ће ми бити зло ако останемо. — Ах! ваши нерви!... рече Домје с неком врстом ирезпрања. Нека буде, хајдмо. Хоћете ли ручати код мене? — Драге воље. Доктор узе са једне боце мекан шешир сав ншаран пегама од киселине. — Хајдмо да ручамо. Одвешћу вас, ако хоћете, у мој пансион. Овога пута ја сам бећар. Жена и деца су у пољу. Панспон је био мањи ресторан, скроман и чист на Болничком булевару, нарочито су га носећивалп жељезнички чпновници. Кад су дошли, једна девојка распремала је сто нретрпан белим и грубим рубљем. — Лујза, има ли још што за ручак? — Наравно, господнне. Ако нема потражиће се... Хоће лп и господин ручатн с вама? — Да. Донећете и боцу сен-перејског вина. Посадише се. Окречена сала светлила сеодчистоће као каква холандска кућа, прн лепом парпском вечеру у осам часова у лето, вечеру испуњеном неодређеном и јаком аромом. Парпз, по•сматран кроз широке прозоре с малим окнима, изгледао је као паланка, а мала сала, окречена, са белим памучннм завесама, повучена ка средини, изгледала је као манастирска трпезарија која је гледала на авени мале вароши. Морис, нроникнут овпм спокојством рече: — Како сте срећнн! — Опет!... Срећан, зашто? — Што сте у исто време н ожењени и слободни да радите... Бар живите! Ви знате камо вас води живот. Сваки сат преставља исвесан посао. Што се тиче мене, мој живот не оставља трага. — Зашто ви не радите? Он запита с полуосмехом, и Морис читаше у овом осмеху равнодушност мало презриву од стране вредног мислпоца према аматеру уметнику. — Не радим, рече он, жудан да се оправда, не из ле-