Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ (Наставак) VI Лист по лист, тих дана у сред јесени, велики врт Сиржерове палате одголићавао се. Пред павиљоном у коме је становао Ескије, све зеленило беше већ пожутело или поцрвенело; али двадесет прелаза у бојама, од мрачна зеленила до као крв црвене боје, шараху то зеленило које је било на измаку. На месту, где се алеје савпјаху, да би обишле павиљон, два гаја од иурпурних дренова изгледаху као мађиска дрвета међу костурима од јорговапа. Још даље, дно баште беше остало дивно зелено, јер ту је било снажних дрвета са мрким лишћем: платана, лаворика, кедрова, а, на према се, огледаху се у малену басену, једпа зова и једна смоква, обе стогодишњаци. У томе углу који се додиравао са другим вртовима, сунце је сијало на сав мах, без препрека од зидова, а свежина од воде ту је давала жпвота биљу. Како је тај октобар био топал, са ведрим пебом после подне, избледелим сунцем, које је изгледало налик на лето на Северу, Клара, готово свакога дана, доносила би но коју књигу или какав рад под свод од смокве и зове, п ту, седећи читаве часове, уживала у миру битп на само, заштићена од пријатељске радозиалостн оних који су је окружавали. Два или три нута од њезина повратка, Јулпја је долазпла к њој, узнемнрена, обузета у иркос свему жаљењем. — Нећеш да нзађеш са мном, мила моја? Па ииак доктор то наређује. Клара би одговорила: „Не!“ гласом тако пупим срцбе да