Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 51 прилажење му је било збуњено, и кад му млада девојка даде зпак да седне на једну сламну наслоњачу’, поред њеног скровишта, он не послуша одмах. Он је гледао како се нагла над ђерђев који јој је дрхтао у рукама; гледаше њене немирне трепавице које су јој засењавале крупне очи. Ове очи врло крупне и веома црне, зуби веома бели, кожа врло фина, — све једно за другим под утицајем узбуђења, а она бледа као листак камелије или обасута руменилом, некаква велика супротност између тог прозрачног бледила лица и црнила увојака косе, мршавост мишица око којих се лепршала материја блузе, мршавост руку на којој су прсти изгледали тако танани, готови да се сломе, — све је показнвало једну младу девојку коју је грнзло нешто изнутра а којој се пришло у тренутку кад ће пламен душе сагорети снагу. Видећи је такву, њиме овлада таква туга да помисли: „Све је боље него ли овај њен јад... Боље је да ја трпим, него да је гледам како она трпи због мене“. Између ове две муке: трпети што ће је изгубити, трпети што ће је гледати какс она трпи, прва му'се одпста чпнила сношљивијом. Њихове мисли, преоптерећене стравом, беху узрок што су ћутали. Присуство Ријеово доводилоје Клару пред питање које је најзад требало решитп: брак, то јест збогом сновима, одрицање. Шта да ради? Дошло је време да се реши. Неопходност ове потребе била је јасна младој девојци, и усрпкос њеног напора да завлада собом, мучење од кризе стаде јој грчити лице. Рије је узе за руке. — Ви патите! ви патите! Шта вам је? Кажите ми! Она одговори главом: „Не!“ Али њени образи још блеђи под утицајем срца, дрхтање њених усана, мртвило њена погледа, њених опуштених руку, казивали су му њену превелику патњу. — Ја вас молим, преклињао је Рије, кажнте ми! Реците ми шта треба да чиним, и ја ћу чинити... Да вам није зло што сам ја овде? Ја бих желео да сте срећни. Желео бих да вам у животу само уравњавам пут... Говорнте, Клара... Кажите ми! ви не поступате са мном као са једним пријатељем... Он се бејаше нагнуо над њом. Онако заваљену у наслоњачи, он ју је видео као полу-мртву, и видећи je такву чак и сенка од жеље ишчезавала је у њему: ту је остајало једино силно обожавање, сажаљење, потреба да се за њу жртвује да би је повратио у живот. 4*