Delo

54 Д Е Л 0 Он чу ту реч као да је она долазила из неког удаљеног простора. Неко га узе под руку. То је био Домје. Рије се обрадова што су се нашли, да би се прибио уз једно живо биће. — А, то сте ви, докторе... Опростите... Мало сам расејан. — Видим, одговори Домје. Шта вам је? Госпођица Ескје није вас зар примила? — Јесте... Само, драги пријатељу, сав мој лепи сан ишчезнуо је. — Она је одбпла да пође за вас? — Одбила је да се удаје. — Јадни човече! Не говорећи више, они су ишли неко време по асфалту авнија, газећи суво лишће које је лак ветар терао у ковитлац. — Па шта ћете радити? запита доктор. — Ништа не знам. Чини ми се да мој живот нема више излаза. Јесте ли кадгод видели у Монте Карлу оне играче који поводећи се излазе из касине где су мало пре тога изгубили своје имање? Видите, и ја сам био сву своју срећу ставио на једну „пуну нумеру“, која није изашла. Сад ћете разумети... Имате ли да ми дате какав савет? — Савет? Давно већ ја бих вам га дао да сте га били затражили. У две речи, ево моје дијагнозе. Ви сте као неки туђин у свету, који не разумете и који вас не разуме. Зашто остајете У њему? — Шта хоћете тиме да кажете? — Хоћу то рећи, драги мој, да ја видим у вама једног необичног човека. Ви сте ушли у свет са душом потпуно чистом. И одмах сте се посвећивали идејама или људима, несталим краљевима, религији, радницима: од оданости ви сте направили своју каријеру. Извесно је да сте доста успелп; или, оно што другима изгледа као ваш лични успех, го се. у ствари, извршило изван вас: вп ннсте тражили своју срећу. Занесени једпом девојком, хтели сте се оженити њоме... То је значило пропустити своје опредељење, драги мој; за то и не усиевате. Заборавите са свим брзо на себе сама. Латпте се опет своје нриродне улоге, самоодрпцања. То је моје мишљење. После кратког ћутања, Рије одговори: — Мислим да имате право. Алп, впдпте, толико сам поко-