Delo

Д Е Д А (ПРИЧА 0 СВЕТОМ ПОШТОВАЊУ ОТАРООТИ) Кад смо се разишли из друштва, ја сам ваљда већ по хиљадити пут пао у дубоку сентименталност размишљајући о животу и човеку. На стотине разних дефиниција о томе падале су ми на ум, али ја ни за једну не нађох ни да је тачна ни да је истинита. „Све су то лажне дефиниције — рекох у себи — као што је и живот, а нарочито човек, сушта лаж!“ А на тако песимистичан закључак навео ме је наш друштвени разговор о светом поштовању старости. Тако, на пример, присутна дама, за коју ја знам кад је своме деди лепезом разбила главу, са таквом побожношћу је говорила о поштовању старости, да сам ја готово почео сумњати у своју очевидност тога догађаја, у коме сам упропастио две своје џепне мараме, бришући несрећног старца од крви. II да је то због чега озбиљног било, па ни пб јада, али је јадни старац толико крви изгубио само зато, што је, једног празника по подне, хтео са својом добром унуком да поседи мало пред кућом на улици! Даље, ирисутан господин, који се и сам лажно заклео и толике друге људе навео на кривоклетство због поништаја дединог тестамента, отишао је у томе погледу за један корак даље и ватрено пледирао за поштовање старости и иза гроба. А његова заклетва и заклетва других састојала се у томе, да је његов деда, човек ретке присебности до последњег тренутка, био луд кад је градио тестамент! Друга присутна дама, за коју ја такође лично знам да је са својим добрим дедом поступала као са стварју и у погледу