Delo

48 Д Е Л 0 треба казати пре ради констатације него ли ради покуде, што се сваки бојао, бојао своје одговорности, бојао своје радње, бојао сутрашњице. Онај који се припрема, који узима полета, тај не скаче... II тако, зар треба уздржавати се од извођења закључака и предвиђања. У Источном је питању нов елеменат промена енглеске политике. Ми смо показали1 како је Велика Британија, која се била поставила, према Русији, као чуварка целокупности Отоманске империје, усвојила другу тактику управљену против Немачке од Берлинског конгреса а нарочито од кад је господарка у Египту. Та се промена извршила пред нашим очима: Енглеска је престала бојати се московске опасности чије је привиђење за дуго притискивало њену политику; она је са својом негдашњом супарницом закључила један генералан споразум којим се уређују све старе распре и размирице, и сад настојава да пословима Отоманске империје управља у сагласности с њом. Од 1895 г. њена политика тежи дислокацији Отоманске империје: будите јаки, вели она Турцпма, направите једну препреку немачком Drang-y, у место што пуштате да вас он преплави, или помирите се са судбином да оставите Европу, да ишчезнете. Године 1895—1897, у време јерменске афере, савез Француске и Русије предупредио је катастрофу, коју је библиским метафорама лорд Салисбури објавио Турцима; тај је савез ограничио и најзад отклонио кризу; али данас су две савезнице постале пријатељице Енглеске, и једна и друга. Впдели смо већ како је говор барона Ерентала изазвао живо незадовољство у Русији; налазило се да је прекршен аустроруски споразум који је од 1897. год. одржавао мир и statu-quo на Балкану. Тада је енглески кабинет узео иницијативу за једну ноту којом се захтевају озбиљне реформе у Македонији; за тим је пустио Русију да изиђе у први ред и придружио се предлознма Извољскога, маскирајући вешто свој маневар једном прилично гордељивом нотом. Међу силама се дакле извршило груписање, и изгледало је као да се оне припремају за једну одлучну улогу на Балкану: Русија, највише заинтересована, имала је управу; њезина савезница ју је потпомагала; Енглеска се придруживала; па се мислило да је у том колу и Италија. Одбијање ударца од стране кнеза Билова било је врло добро смишљено 1 Види Revue од 15. октобра 1906. г.