Delo

314 Д Е Л 0 У овој ћемо расиравп изнети податке о нашем узајамном раду са Аустро-Угарском пре и после окупације Босне и Херцеговпне, све до анексије. Пзнећемо рад Србпје са осталим балканским државама, п из тога ће свако моћи известп, да је Аустро-Угарска систематски радила да Босну и Херцеговину посве изолује од Србије, што је и успела, и да међу балканским пародима одржава полптпку раздора, што ће олакшати акцпју аустријског продирања на Балкан. Ова је расправа нотекла што се поводом дискуспје у европској штампи често чуло да би Србији ваљало обезбедити економске у место територијалних компезација и увек номишљало да те компезације Србији Аустро-Угарска може дати. Ми ћемо ноказатп да се Србија мора одрећи свих комнезација економскпх, које би јој Аустрија понудила, да мн не тражимо обезбеђење трговпнским уговором ничега другога сем онога, што уговор, као погодба за узајамни промет између две суседне државе, мора да да. Србија је из прошлости пуна искуства да у њеним рукама никада није бнла санкција за вршење гарантованих права уговорних и за то нарочита права од АустроУгарске не тражи, јер ће она само донде бити нрава, док то Аустро-Угарска, жели. Срби.ја апелује на Европу, која има да каже реч о анексији, као једном посве европском питању, и од ње очекује да Србпји обезбеди излаз на Јадранско и Егејско Море. Кад то имамо, ми ћемо, унутарњим сређивањем наших економских нитања, створитп све потребне елементе за нашу економску независност и излаз из ове сфере аустријских пнтереса у којима смо досада били, а што ће се потенцпрати ако Европа анрегистрнра догађаје на Балкану и не буде водила рачуна о оправданим жељама српскпм. Свако решење, без обезбеђених нутова на море, само је привремено уклањање повода рата на Балкану, који неминовно мора планути ако се Србија, затворена са свију страна, буде нагонила на срамно понижење. Србија, која је окружена елементом срнским са којим чини народ од 10,000.000 душа, кад буде повела рат да брани своју егзистенцију, довешће у нптање мир не само на Балкану већ у Европи, која већ четрдесет година стрепи од хегемоније Немачке и повија се, носле смрти Бизмаркове, под ударцима срама и понпжења не само на дипломатскнм турнирнма, већ и на конкретним повредама јавппх међународних аката, које је Европа потписом својпм гарантовала. У времену кад се, поред наци-