Delo

АНА КАРЕЊИНА 359 она је у дубини душе сматрала свој положај као лажан, нечастан и свом душом желела је да га промешг. Враћајући се с мужем са трке, она му је у тренутку узбуђења исказала све и, без обзира на бол који ]е тада осећала, радовала се томе. Доцније, пошто ју је муж оставио, говорила је она у себи да јој је врло мило, да ће се сад све определити и да сад бар неће бити лажи и обмане. Изгледало јој је као несумњиво, да ће се сад њен положај на свагда определити. Онај бол који је она причинила и себи и мужу, исказавши те речи, добиће сад своју пакнаду утоме што ће се све определити, мислила је она. Те вечери она се видела с Вронским, али му није говорила о ономе што се догодило између ње и мужа, ма да је то требало казати му, да би се положај определио. Кад се сутра-дан пробудила, прво јој падоше на памет речи, које је рекла мужу, и те речи учинише јој се тако страшне да никако није могла да појми, како се она могла усудити да искаже те чудновате грубе речи, и није могла замислити, шта ће из тога произаћи. Али речи су биле исказане и Алексије Александрович отишао је, не рекавши ништа. „Видела сам Вронског и нисам му казала. Оног самог тренутка кад је одлазио, хтела сам да га вратим и да му кажем, али сам се предомислила, јер ми је чудновато било што му нисам казала чим је дошао. Зашто му нисам казала, а хтела сам?“ II као одговор на то питање врело руменпло стида изби на њеном лицу. Она је разумела оно што ју је уздржавало од тога, разумела је да ју је било срамота. Њен положај, који јој синоћ изгледаше потпуно јасан, сад јој се одједном представи не само као нејасан, него и безизлазан. Обузе је страх од срамоте, о којој пређе није ни мислила. Чим би почела мислити о томе, шта ће урадитн њен муж, најстрашније мисли долазиле су јој у главу. Чинило јој се, да ће одмах доћи управитељ имања да је ш тера пз куће и да ће њена брука бити објављена целоме свету. Она се мислено питала, камо ће поћи кад је истерају из куће, и није налазила одговора. Кад је мислила о Вронском, њој је изгледало, да је он не воли, да му је она већ на терету, да му она не може себе понудитп и због тога је осећала непрнјатељство нрема њему. Чинило јој се, да оне речи које је казала мужу и које је непрестано у свом уображењу поеављала, да их је казала свима и да су их сви чули. Она се није могла одлучити да погледа у