Delo

122 Д Е Л 0 вих артија. Руски пристанак на анексију поновљен је 1881, 1884—1887 године.1 Све довде г. Фурппјебио је достаобјективан. Али кад почиње да говорн о извршењу окунације и анексије, онда га оставља хладан разум и почиње да бесни нротив Срба, словенофила и Енглеске. Дабоме да је — по мнгпљењу аустрпјскога професора — просвећење Босне „ein Meisterstiick moderner Kulturarbeit“, не обзпрућп се на то, да Аустрија на „Kulturarbeit" није дала ни једне крајцаре, него је Kulturarbeit позлаћивао грбави ијош неписмени сељак босански. Г. професор ставља са на гледнште свога колеге Фридјунга и окривљује нашу владу и Краља Петра I за српско-хрватску пропаганду. Исмева нашу сјајну прошлост, називајући ја бајком (tabelhaft), а нашу оправдапу националну тежњу, коју је „објектившГ г. професор код Немаца поч. XIX века хвалио, назнва „илузијама о једном великосрпском царству“... Најзад, да би показао колико му је стало до истипе и иравде, велп: „Ако постоји завојевачко ираво помоћу фпзичке силе, које важи у државном и међународном праву, онда постоји и завојевачко право цивилизацпје“, чиме пам г. професор предочава опасност која нам прети од Јевропе, ако би пожелели да тржемо мач, да се бранимо упућујући нас да с вратимо „смишљеним и отменим традицијама Петра Шувалова“, па ће онда тећи мед и млеко на Балкану, односно у српским земљама, као што тече у „балканским државама са немачким дппастијама“. Овим би хтео г. проф. Фурније да понови и тако јасан факт, да Бисмарк није мислио да .Орнјент пе вреди ни костију макар и једнога померанског гренадира“, него да је то само духовит израз, којом се маскира права намера. Кад оставимо на страну његове патрпотске тежње и узмемо у обзир псторпску страну његове књиге, онда она представља дело које вреди прочитати. А. ОбрадовиЦ. 1 Истпва, Руспја је 1897 п 1903 закључпла status quo, али за Аустрпју то пије важпло!