Delo

АНА НАРЕЊИНА РОМАН хЛАВА TOACTOJA — НАСТАВАК XVII Претресајући у својој памети утиске разговора, који су вођени за време и после ручка, Алексије Александрович враћао се у своју усамљену собу у гостионици. Речи Дарије Александровне о праштању произвеле су у њему само досаду. Примењивање или ненримењивање хришћанског правила на свој случај било је тешко питање, о коме се није могло говорити олако, и то питање био је већ давно решио Алексије Александрович у негативном смислу. Од свега речепог најдубље му се урезаше у памети речи глупога, доброга Туровцина: Алал му вера, позвао на двобој иубио. Сви су очевидно симпатисали томе, премда из учтивости то нису исказивали. „У осталом, та је ствар свршена, нема се шта више мпслити о томе“, рече у себи Алексије Александрович. II мислећи само о предстојећем одласку и ревизији, он уђе у своју нумеру и упита вратара који га је пратио, где је његов лакеј; вратар рече да је лакеј мало час пзашао. Алексије Александрович нареди да му се донесе чај, седе за сто и, узевши Фрума, поче размишљати о маршрути свога путовања. — Два телеграма, — рече лакеј, улазећи у собу. — Извините, ваше превасходство, ја тек што сам био изашао. Алексије Александрович узе телеграме и распечати. У првом телеграму било је извешће о постављењу Стремова баш на оно место, које је желео Карењин. Алексије Александрович