Delo

330 Д £ Л 0 Вронски оде кући, али изјутра дође да сазна, шта је, и Алексије Александровпч, сусревшн га у предсобљу рече: „Останите, можда he вас тражити" и сам га одведе у кабинет женин. Изјутра опет отноче узбуђење, живахност, брзина мисли и говора, и опет се сврши заносом. Трећег дана беше то исто, и доктори рекоше да има наде. Тога дана Алекспје Александрович изађе у кабннет, где је седео Вронски, и затворивши врата, седе према њему. — Алексије Александровичу, — рече Вронски, осећајући да се приближује објашњење, — ја не могу да говорим, не могу да појимам. Поштедите ме! Ма како да вам је тешко, верујте, да је мени још ужасније. Он хтеде да устане, али га Алекспје Александрвнч узе за руку и рече. — Ја вас молим да ме саслушате, то је неопходно. Ја вам морам објаснити своје осећаје, оне, који су ме руководили и којп ће ме руководити, да не бисте били у заблуди односно мене. Ви знате да сам се ја решио на развод брака и да сам чак отпочео ту ствар. Нећу вам крити да сам, отпочињући ту ствар, био у неодлучности, мучио сам се; признајем да ме је жеља за осветом, вама н њој, гонила на то. Кад сам добио телеграм, ја сам пошао овамо са тим исти.м осећајима, ја сам желео њезину смрт. Али... — Он поћута, премишљајући, да ли да му повери, или не повери свој осећај. — Али ја сам је видео и опростио. И срећа праштања открила ми је моју дужност. Ја сам опростио потнуно. Ја хоћу да подметпем другп образ, ја хоћу да дам кошуљу, кад ми узимају кафтан. Молићу Бога само за то, да ми не одузма срећу праштања! Сузе му стајаху у очима, а светао миран поглед њихов порази Вронскога. — Ето, такав је мој положај. Ви ме можете осрамотити, можете ме паправити ругобом у очима света, ја је нећу оставити, нити ћу вам икад једне прекорне речи рећи, — настави Алексије Александрович. — Моја је дужност јасно обележена: ја морам бити с њом, и бићу. Ако она зажели да вас види, ја ћу вам дати на знање, али сад, ја мислим да је боље да се удаљите. Он устаде, а јецање прекиде му говор. Вронски такође устаде и у нагнутом, неисправљеном иоложају посматраше га нсиод обрва. Ou није разумевао осећаје Алексија Александро-