Delo

342 Д Е Л 0 — Сусрет на тренутак, јер ја одлазим, — рече Бетси, смешећи се и навлачећи рукавпцу. — Чекните, кнегињо, са навлачењем рукавице, дајте да пољубим вашу ручицу. Ни зашта тако нисам захвалан повратку старинских мода, као за љубљење руку. — Он пољуби Бетсину руку. — Кад ћемо се видети? — Ви не вредите, — одговори Бетси, смешећи се. — Не, ја веома вредим, јер сам постао најозбиљнији човек. Ја не само да уређујем своје, него и туђе породичне ствари, — рече он са значајним изразом лица. — Ах, тако се радујем! — одговори Бетси, појмивши одмах да он говори о Ани. И вративши се у салу, они стадоше у углу. — Он ће је сахранити, — рече Бетси са значајним шапатом. — То је немогућно, немогућно... — Врло ми је мило, што ви тако мислите, — рече Степан Аркадијевич, клатећи главом, са озбиљним патнички-сажаљивим изразом лица; — зато сам и дошао у Петроград. — Цео град о томе говори, — рече она. — То је немогућан положај. Она вене и вене. Он не разуме, дајеонаједна од оних женских, које не могу да се шале својим осећајима. Једно од двога: или нека је одведе, нека енергично поступи, или нека јој да развод. А ово је само гуши. — Да, да... тако је... — уздишући, говорио је Облонски. — Ја сам зато и дошао. То јест, управо не због тога... Постављен сам за коморника, па треба се захвалити. Али што је главно, треба то уредпти. — Но, нека вам Бог помогне! — рече Бетси. Испративши кнегињу Бетси до предсобља, пољубивши јој још једанпут руку изнад рукавице, тамо где бије пулс, и налагавши јој још пуно непристојних бесмислица, да она није знала, да ли да се љути или да се смеје, Степан Аркадијевич пође сестри. Он је затече у сузама. Без обзира на оно весело расноложење духа, у којем се налазио, Степан Аркадијевич одмах природно пређе у онај сажаљиви, песничко-узбуђени тон, који се слагао са његовим расположењем. Он је упита за здравље и како је ировела јутро. — Врло, врло рђаво. И дан, и јутро, и све прошле и будуће дане, — рече она. — Мени се чиеи да се ти иодајеш мрачном расположењу.