Delo

346 Д Б Л 0 за оно што сам учинио; али ја сам желео само једно, желео сам вам добра, добра вашој души, п сад видим да то ннсам постигао. Рецнте ми сами, шта вам може дати истинску срећу и мир вашој души. Ја се предајем сав вашој вољи и вашем осећају правичности". Степан Аркадијевич врати натраг писмо, и са оном истом двоумицом гледаше у зета, не знајући шта да каже. То ћутање беше за обојицу тако незгодно, да се на усницама Степана Аркадијевича појави болешљиво дрхтање за време док је ћутао, не спуштајући очију са Карењина. — Ето, шта сам хтео да јој кажем, — рече Алексије Александрович, окренувши се у страну. — Да, да... — рече Степан Аркадијевпч, не будући у стању да одговори, јер му сузе већ дођоше под гушу. — Да, да. Ја вас разумем, — изговори он најзад. — Ја желим да знам, шта она хоће, — рече Алексије Александрович. — Ја се бојим да и она сама не разуме свој положај. Она није судија, — прибирајући се, говорио је Степан Аркадијевич. — Она је угњетена, баш угњетена твојом великодушношћу. Ако она прочита ово писмо, она неће бити у стању ништа да каже, само ће још ниже оборити главу. — Да, али шта ће се у таквом случају?.. Како да се објасни... како да се сазнају њене жеље? — Ако ми допушташ да кажем своје мишљење, онда ја мислим да од тебе зависи да изнесеш отворено оне мере, које налазиш за потребне, па да се прекине овај положај. — Сљедствено, ти налазиш да га треба прекинути? прекиде га Алексије Александровпч. — Али како? — додаде он, направивши пред очима ненавикнути покрет рукама? — не видим никаквог могућног излаза. — Из сваког положаја има излаз, — рече, устајући и живахнувши, Степап АрКадијевич. — Било је време, кад си ти хтео да прекинеш... Ако се убедиш сада, да ви не можете створити узајамну срећу... — Срећа се може различно појимати. Али рецимо да сам ја на све сагласан, даја нећу ништа. Какав је излаз из нашег положаја? — Ако хоћеш да знаш моје мишљење, — рече Степан Аркадијевич са оним иотим ублажујућим, бадемско-нежним