Delo

64 Д Е Л 0 снежнога Шара кад му додија самотна мрачна ноћ. Нонавља са свима — иде глатко, али се опет мршти: — Неко пева као да је у воденици. Оиет! — II начуљи уши право к Манету, који се само саже, отвори уста, тек да се види како и он пева. — Не ваља! — одсече опет прецавач. — Деде, ви чико! — Јас? — пита Мане врпољећи се. — Да, ви... — Ама јас ? — Ама јас, Мане?.. Јас демек, јас Мане, даскалот од Маврово ? — Ви! — Арно... туку оти јас најнапред ? — Свеједно. — Свеједно нејет, џанум, ама арно: кој глас ? — Осми — Демек мекам — пејење на осмијот ће иде ? — Да, „Хвалите“ осмога гласа. — Леле, како ћа ночна на овија врзаници? — узвикну Мане гледајући на оне куке у певању Николе Трифуновића. Предавач отпева још једанпут. — Хва-а-а-а-а-лите! — одсечно и љутито завршн бедни Мане. — Страхотан смех обузе слушаоце, и одушио би, да их Мане болно и молећиво не погледа. Онда попут срамежљива ђачића диже очи на предавача и мољаше га да се смилује на његове седе власи. Али као рис се трже кад виде његову одлучну жељу да га још распиње на крет, да му још који зарђали клин забоде у старачка ребра његова. И дође му да устане, ua да му бесно подвикне како он, предавач, не уме да предаје и како то његово иевање није никакво певање. — Пазите! — неставља мирно учитељ: — Хва-а-а.. .. — Арно, ћа иочна : Хва-а-а-а-а-лите !.. Громогласан смех зачини ову чудновагу и смешну мелодију. Мане пребледе, са дубоким бодом јпогледа своје другове и зајогунп се као човек кадар да издржи све што дође: — Хва-а-а-а —! на уверивши се још једаред да не иде као што треба, прекиде н одсечно прозбори: — Ух, Мане не п знајет овп куки н ови работп: „а-а-а“, нити му сет иа