Delo

66 Д Е Л 0 хоће пзвесну вештину п знање, што је од проетијпх веома далеко. Али кад прођоше радосни тренуци, Манета нешто подлачки, змијскп жацну. Какав ли може бптп његов Никола и да није и он као ови нови, што их виде у Скопљу? Може бити и он ће гонити оца да пева по новом, да учи децу по тамо некаквој педагогији, па ће му још ваљда рећи како је остарео, како не зна ништа, како није никад ни знао ништа... Свашта може бити, па је боље видети колико му је тешка богословија, док куче још нпје напунило чакшире месом... И поче му меритп богословију. — Е, мило, што сп учил! — Богоеловију — натмурено му одговара син. — Арно, ама попричај оцу какви науки си научил и он да знајет и да се од теби научит. — Којешта... оставиме на миру, нису те стварп за тебе. — Мпло?! Несет за мене, демек — јас што сум? Тако те научиле во Призрен дори и таја памет што имаше крај мене, је загуби, је битиса пдејући по науки... — Глупости... — А за ђавол како те училе во Призрен? — Будалаштине ! —- Леле, будалаштини! ? . . А кога излезит на пат, лајет како миниче и правит леле-леле-леле, а? — Причања... — Тако ће речите и за многи свети работи и за пости: и тије ништо несет... — Једна обична уздржљивост, обичај. — Демек и тува јеванџелпје работа не имало... Бре, ви и нрпчесно не го признавате и нафора ће јадпте после пбручак! — И јешћу... — У, базверник!.. За тебе и Господ го немало! — Ни речи више са мном — обрецну му се син. За мене више не постојиш! — Ама кој не постојит? — подвпкну Мане као да се свет иреврну. — Мане?.. Мане даскалот еден јет... Што си учнл: богословија ли врагословија ли ?.. На све да пмаш проштеније, на све да те ариза, ама кога рече да немат Господ... Леле, Нике мило, ће не батисат Господ!... Тмуран беше целе те године. Тешко му беше што се и у сину преварио баш кад се надао да ће му он бити пријатељ,