Delo

68 Д Е Л 0 помири се он са овим што би, али се дубоко себи завери да неће више допустити да му се ове бруке догађају и то овде на дому његову, у милом Маврову. — Хе-хе! Дори јет на Манета глава му, овија зверки, овија печени зајди не влезат во мавровска школа. Не. Со Манета немат играње во мајтапи; ће печали он да одите вије подалеко од Маврово, хе-хе!.. и у души мишљаше чак тамо негде око Галичника и Тетова, па се преврну и слатко заспа. Идуће године нађе се нека допра душа у Гостивару те јави Манету да му долази у ревизију из Скопља неки Мијак са још једним младим професором из Битоља. Чим му дође ова вест, он распусти ђаке кућама, затвори школу, па крадимице прође кроз село и испаие на гостиварски друм да чека опаке ревизоре. Није дуго чекао. Беше још рано кад се указа невелика кавалкада од госноде, каваза и заптије. Мане устаде и сасвим им мирно пође на сусрет, као да хоће да потражи цигару дувана. — Бог ви помогон, господини. Како сте, здраво-живо сте? — Добро, чико, како ти — одговори му Мијак и не сањајући да је то Мане. — Арно сум, сполај на Господа, арно сум шућур, како сте ми ви, мило! — Шућур на Господа — наглашује Мијак опет, чпсто се хвалећи пред професором својпм познавањем народнога језика. — Каде ће одите, мило ? — Во Маврово кај Мане даскалот да го сторпме испито со децана. — Кого барате, рече твоја милост? — Манета, Манета де, не го знајеш? — Е, впје да сте здраво: Мане го стори испит. — Кој, Мане ? — Мане де, Мане даскалот го стори испит, вп вела, и си залшна во другото село. Јас го иепратив... — Да ни го повикаш, да ни сториш једна велика добрина. — Е, то не можа. Мане си залшна далеко. Со коњ отиде. Може сега јет во Горња Река. Е-хе, си замина тој како ветар, уште не го знајете Манета. Кога иутува тој, си одит како да јет со нешто Господ да бранит!. . Досадно разочарање обузе нутнике највише због тога што су се још из Скопља као на мастан залогај облизивали