Delo

АНА КАРЕЊИНА 451 'клињала. II ни једног минута нисам га смела самог оставити. 'Одузели смо му све, чпме је могао себе убити; становали смо на доњем спрату, али се није могло ништа предвидети. Та ви знате, он је већ пуцао једном на себе због ње, — рече она, и обрве старпчине натмурише се при тој успомени. — Да, она је завршила, као што је и морала завршити таква женска. Чак је и смрт изабрала подлу, ниску. — Није наше да судимо, грофице, — са уздахом рече Сергије Иванович, — али ја разумем како је за вас то било тешко. — Ах, не говорите! Живела сам на своме имању, и он беше код мене. Донеше му писмо. Он написа одговор и посла. Ми нисмо ништа знали да је она ту на станици. У вече, тек што одох у своју собу, кад ми моја Мери рече да је на станицп дама скочила под воз. Мене као да нешто удари! Знала сам да је то била она. Прво што рекох, било је: не говорите му. Али они му већ беху казали. Кад сам дотрчала у његову собу, он је већ био ван себе — страшно је било гледати га. Ни речи не рече, потрча тамо. Ја не знам, шта је тамо било, али су га довезли као мртвог. Ја га не бих познала. Prostration compKte, говораше доктор. Затим отпоче готово беснило. — Ах, шта да говорим! — рече грофица, одмахнувши руком. — Ужасно време! Не, како хоћете, то је рђава женска. Какве су то муке неке очајничке! То је све само да се докаже нешто особито. Ето и доказала је. Себе је упропастила и двојицу дивних људи — свога мужа и мога несрећног сина. — А како њен муж? — упита Сергије Иванович. — Он је узео њену кћер. Аљоша је у прво време на све пристајао. Али сад га то ужасно мучи, што је туђем човеку дао своју кћер. Али не може да тргне натраг своју реч. Карењин је дошао на сахрану. Но ми смо се старали да се не сретне с Аљошом. За њега, за мужа, то је ипак лакше. Она га је одрешила. Али мој јадни син сав се њој иредао. Оставио је све, каријеру, мене, па га опет није пожалила, већ га нарочито сасвим убила. Не, како хоћете, сама смрт њена — смрт је једне гадне женске без религије. Боже ме опрости, не могу да не мрзим успомену на њу, гледајући пропаст мога сина. — Па како је он сад? — Сам нам је Бог послао овај српски рат. Ја сам стара жена, ништа се у томе не разумем, али му је то сам Бог по•слао. Разуме се, мене је као матер страх; и што је главно, 29*