Delo

СТОГОДИШЊИЦА ДОСИТЕЈА ОБРАДОВИЋА 473 стн, крстове, иконе, нричају народу свакојака чуда, која су некад чинили поједини „који су се Христа ради будале чинили“. Те грехе Доситеј, који је, будући био и сам калуђер, добро познавао калуђере и њихов живот, није им никако могао опростити. Он је о калуђерима и манастирима рекао много опорих, али п потпуно оправданих, речи. У овом ногледу Доситеј је у Срба uito је био Волтер у Француза, који се свом снагом свога великога ума и моћне речитости био такође окомио на калуђере католике. Он кажедаје пишући своју аутобиографи.ју „Живот и прекљученија“ имао „два поглавитија намеренија: прво иоказати беспослезност манастира у онштеству, а фторо, велику нужду науке, самога способнејшега средства за избавити људе од сујевернЈа и привести их к ирвом богопочитанију, к разумном благочестију и нросвештеној добродетељи, чрез коју словесни чловек на прави пут својега времена а вечнога благосостојанства долази". Он не устаје против вере већ нротнв сујеверја и протпв свију верских предрасуда и искључивости. Стога је он нрвп у књижевности нашој јасно и одлучно нагласио национално јединство срискога народа све три вере. Он је оштро осуђивао оне који народ цепају због вере, и такав поступак крстио именом страпше заблуде н греха. — „Нећу ни мало гледати, ко је кога закона п вере, нпти се то гледа у данашњем веку просвештеном. Ио закону и по вери свп би људн могли добрп бити. Свн су закопи основатн на закону јестества“. Да би разбпо свакојака сујеверја и штетне заблуде, а и да би народу дао корисне поуке у животу он је саставио, из разних књига које је читао, златну књигу „Ижица или Доситејева буквица“. Свака реченица и свака реч у тој књижици је драгоцена поука. Да би пароду омилио читање, он је преводио басне, лаке и занимљиве ириче о кживотињама, нуне поука, које је он опет нопраћао својим објашњењима, која је он звао „наравоученпја“. Те су његове књиге продрле у ншроке народне масе и народ их је увек читао са особитим уживањем. Оне су му разнеле име и славу не само по свему српском народу, него и међу Хрвате, Бугаре па н Влахе. Не може се у једном оваком, пригодном, чланку све рећи што би се имало и требало рећи о овоме великом и заслужном човеку. Управо никаква нарочита студија ue би могла датп довољно тачну характеристичку овога осннвача српске књпжев-