Delo

460 Д Е Л 0 Внторпја Фиоре, која је нутовала у Парпз, седела је у девет н по увече у једном кунеу sleeping car-a и прн светлости мале, дражесне електрнчне лампе, прикачене о кадифенп наслон, пажљпво читала неку књигу с корицама од црвеног нлатна. У ходннку је стојао Марко Фиоре, пушио цигарету и кроз ирозор посматрао у uohn мрачни нредео којије брзо npoмнцао. Тек нре четврт сахата беху у трпезарији вечералп, те је Марко ћутећи п с уживањем пушио. — Виторија? — зовпу је он с врата. — Шта је, Марко? — Јесп ли уморна? Хоћеш ли да нареднм, да се наместе иостеље? — Немој. Нисам уморна. — Могу, дакле, да пушим? — Пуши, пуши. Опа настави читати. То беше Бедекеров вођ по Паризу; мирно, методички трудила се оиа да, пре свог доласка тамо, нонуни своје знање, те је нажљиво читала све оне онширне, сухопарне, баналне, али тачне описе. Виторија Фиоре беше скинула свој путнички шешир, свукла угасито илави вуненп жакет, те је била у блузи од нежне беле свиле, која се на врату п мишицама провиђала; у узаноЈ, краткој, набраној сукњи од угаспто плавог штофа оцртавале су се нежне, тапке поге, па којима беху црне ципелице п које беше нодигла на супротно седиште; о њеном појасу од мекане беле коже, који беше закопчан копчом од злата liberty, висило је осам или десет необичних, уметничких златних стварчица, које је готово све носила среће ради; на левој руци, на домалом, имала је само прост златан прстен, бурму, символ брачне верности, а на десној руци, на домалом, величанствен, сјајнп сафир у брилијантима. Њена дивна плава коса беше у вис издигнута и тако сплетена у природним и сјајним валима; посматран са стране, њен лик је био неописано леп, а дивна и мала затворена уста личила су непрестано на пупољак који се отвара. Марко баци остатак друге или треће цигарете, па уђе и седе крај ње. Виторија је и даље читала, као да и не види да је он уз њу. — Виторија! Виторија! — нрошапута јој, примакнувши, јој се мало — шта, да нећеш тог Вођа да паучиш на памет?