Delo

ГРОф ЈУЛ1ТЈЕ АНДРАШИ 187 1866 г. И дуализам — Бајст је желео и помагао да се створи само стога — да би задовољио Маџаре, те да Аустрија изађе консолидована и морално јака у борби с Пруском. Све је дакле требало да послужи тој његовој идеји. Отуда је он живо радио и на савезу аустријско-француском. А када је дошао судбоносни час — онда је он уступио пред разлозима и јаком вољом Андрашпјевом. Овај је, а не Бајст, спасао хабзбуршку монархију те није 1870 улетела у рат с Пруском и изложила се недогледним опасностима. Интересантно је дајеБајст приписивао себи — т. ј. бар тако је у јавности раструбио брошуром (непознатога писца): „Graf Benst, Oesterreichs Neutralitatspolitik“. Вертхајмер, немајући доказа, узимље као доказан факат да је ову брошуру инспирисао граф Бајст. Противу те брошуре изашла је у априлу 1871 друга једна ,,Andrassy und seine Politik“, у којој се супротно тврдило и нападао граф Бајст. Листови, који су стајали уз Бајста, нападали су Андрашија да је он инспирисао ову брошуру. Ово није могао отрпети Апдраши и оде у Беч, те се објасни с Бајстом. Али је то „објашњење“ било као права свађа — Бајст је ћутао, а Андраши грдио. Ипак га је еластични Бајст, чија сујета, по биографу Андрашијевом, не зна ни за лично достојанство, ни за скрупуле моралне, позвао тога вечера у Оперу, да би пред светом доказали, како између њих нема никаквих диференција. Бајст је човек, који хоће по што по то да се одржи на канцеларској фотељи, — и прелазп преко својих недаћа, нанетих му личних увреда, па би прешао и преко неиоверења царева, које је сваким даном бивало све јаче. Али је његово мешање у унутрашње ствари монархије било тако исто штетно. Он је спремио земљиште за долазак клерикално словенског министарства Хоенвартовог. А то је била последња његова велика грешка, која је нретегла на теразијама његове судбине, и он би отпуштен, иринуђен да поднесе оставку, ускоро ио паду Хоенвартовог кабинета (7 иовембра 1871 п. н.). Сутра дан већ је Андраши изјавио цару на понуду да је готов примити се. Неколико дана, вели Бајст у својим мемоарима, крио се од њега Андраши, сигурно због гриже савестп. Биограф Андрашијев то наивно правда — да га Андраши није могао нотражпти из простог разлога, што он, Андраши, тада није био у Бечу! За историју је од слабог значаја да ли се некоректност и незахвалност може уписати у грех Андрашију што је радио