Delo

ЈУТРА II ВЕЧЕРА 47 • • -*Кад се ова оргија већ довољно приближи мени, тако, да моји нерви почеше да се костреше, ја узвикнух: — Ко сте ви? ^_^1п смо људи, — чух одговор, — Аа, тако: значи, ви сте људи? Збиља? — Да, ми смо људи; сахранили смо једног свог друга, који је имао дуже планове од живота и веће од људског мозга. -А ти, ко си ти? — Ја сам син туге, рекох, коме је забрањен улазак, у тај град, од како је вама допуштен. Кад се опет при улазу у ово гробље дигне табла коју сте ви оборили, ја ћу иоћи на гроб онога, кога ви однекуд називате својим другом, да му се иоклоним. И чеках, да се удари ценз на улазак у гробље; но како не би изгледа, да ће моме чекању скоро бити крај, ја се удаљих . У пустињу. Ходећи поред Мртвог мора, смотрих човека, где баца мрежу у воду. — Ваљда си ти једини човек у свету, рекох му, који не зна, да у том мору нема рибе? Како ми он ништа не одговори, ја седох крај њега и остах до вечера. Кад се сунце смириваше и његови последњи зраци дрхтаху на површини воденој, ја скочих и засмејах се. — Ти се свакако смејеш зато, што си се сад тек сетио, да је се сунце вазда над нама смејало нашем беспосличењу, тумачаше тако мој риболовац, водоловац. — Но одкуд ти знаш да се ја томе смејем? — Отуда, рече, што се и ја сваки дан при заходу сунца томе смејем. — Бавиш ли се ти још чимгод осим беспосличењем? упитах га ја. Илп је беспосличење твоје једино наслеђено и усавршено занимање? — Бавио сам се, вели, некад великим плановима, а сад се бавим: преко дан бурлањем мора, увече до поноћи смејањем, а од поноћи до сунца плакањем. — Зашто си променпо своје прво тако узвишено занимање? — Та нисам га ја ни променио! Оно је и сад моје занимање. Некад сам се бавио великим плановима и покушавао међу људима да их остварим, но тиме се изложих опасности, којој се излажу сви. они, који добро желе људима. „Мислитп