Delo

УМЕТНОСТ РЕНЕСАНСЕ У ИТАЛИЈИ 9 рова дела. Ту се коментарисала учења грчких и римских философа. Ту се учио стари јелински језик. Стари новци, старе статуе, старе књиге, стари записи, све се то збирало са свих страна Европе, Азије и Африке. Cosimo dei Medici беше дао нарочита подстицаја за ово прибирање старина. Уметници XV века живе у таквој атмосфери и осећају веома жив интерес за античку уметност. У архитектури се пиластри, оштри луци и крстасти сводови замењују стубовима и архитрафима, полукружним луцима и касетираним таваницама. Орнаментика показује безброј елемената античких. Уметници долазе у Рим на поклоњење. Ту стичу нове импулсе за уметничку делатност своју. Није било скоро ниједнога вајара или сликара, који не би дошао у Вечни Град, да се на самоме извору упозна са уметношћу о којој је сањао. И у њиховој уметности осећају се одјеци антички. Ту су античке гирланде и аморете у вајарским делима, ту су античке руине у сликама појединих сликара. Ну пре свега погрешно би било мислити, да Средњи Век није имао никакве уметности и да је уметност, пошто се на крају Старога Века угасила, тек сада у XV веку поново отпочела и оживела. Ми нећемо да подсећамо на сликарство и вајарство Средњега Века, али хоћемо да укажемо на оригиналност готске архигектуре, чија појава фрапира. И ако би се когод, доиста, могао осмелити па изаћи са тврдњом да уметност Средњега Века не заслужује пажње, јер је стојала веома ниско, моћне катедрале у Паризу, Шартру, Ремсу, Амјену, Буржу, у Келну, Штрасбургу, Фрајбургу, у Милану, у Бечу, у Базелу и т. д. најочитије би га утеривале у лаж. Исто је тако погрешно тврдити да се суштина уметности ренесансе састоји у античким елементима, које она беше у себе апсорбовала. Једном ириликом беше Ciriaco d' Ancona, коме Соsimo dei Medici беше дао неограничено пуномоћство, да прикупља најразноврсније старине у Европи, Азији и Африци, запитан у Египту одједнога свештеника, који беше видео како он прибира старе новце и прецртава старе записе, „шта ради“, на шта он одговори : „Мој се посао састоји у томе, да умрле васкрсавам из гроба“. У ствари то је био посао свеколике уметности у периоди ренесансе. Никада се, доиста, није покушало било оживљење величанственијега мртваца, него тада, ну не сме се никако заборавити, да је ренесанса антику упознала тек у ономе тренутку, када је престала бити ренесанса. Исто су тако људи у XIV веку ми-