Delo

НИЧЕ И ДОСТОЈЕВСКИ 353 који је нама Словенима намењен, упућује и указује на „радост страдања." Треба страдати, јер у страдању има радости, то је једна од главних тачака философије Достојевскога. „Ово ти је мој завет — говори старац Зосима Алексију Карамазову — „тражи срећу у страдању," наравно не у безциљном страдању, но у страдању за добро свих људи. Сви смо ми криви за све, зато треба и да страдамо за све. Предсмргне речи старца Зосиме гласе: „Знајте, мили моји, да је сваки од нас на по се крив за све... сваки за све људе и за сваког човека на земљи“. То је суштина учења овога несумњиво најнеобичнијег и најгенијалнијег човека, кога је Русија дала свету, не само себи, но целоме свету, јер је Достојевски још за живота свога постао познат целом образованом свету и својина целог света. И Ниче га је познавао, но није му никад опонирао, и ако Ниче није могао неувидети, да је Достојевски најмоћнији представник и бранилац оних, којима је он, Ниче, кроз свога надчовека оглашавао непоштедни, крсташки рат. Да је Достојевски доживео издање Ничеова „Заратустре“, он би се извесно појавио као најмоћнији, најнеодољивији и најстраснији противник његов. Штета, што Достојевски није то доживео. У својој критици Ничеова надчовека, он би извесно још далеко рељефније израдио свој идеал свечовека. Но још је већа штета, што је судбом изостала свака полемика између ова два човека, у којима су кондензиране све тежње њихова и нашег времена. С тиме је изостала и једна титанска борба, какву свет одавно није видео, или боље рећи, какву свет сваки дан гледа, а не види. Јер гле, Ниче и Достојевски представљају два противположна света. У њима се оличавају Јудеја и Рим, Хришћанство и Паганизам, народ и деспот, вера и неверовање, нада и очајање, Христос и Антихрист. Надчовек је као једна висока камена статуа, рецимо као Неронова статуа од 36 м., која је стојала пред Колосеумом римским; свечовек је као цео један музеј мањих статуа и статуица и биста, у групи и напосе. Или надчовек је једно високо дрво насред гола поља; свечовек је као једна шума разноврсног дрвећа, узајамно испреплетаног и повезаног жилама, гранама, или бар сенкама. Надчовек одриче Бога, одриче морал, одриче друштво. Свечовек признаје Бога, признаје морал и признаје друштво. Надчовек гледа смисао човечанства у себи; свечовек налази свој смисао у човечанству. Надчовек је једна монада, огромна по димензијама; свечовек је једна организација од безброј много малих монада. Надчовек је противан свакој оргаДело, књ. 62 23