Delo

420 Д Е Л 0 човек нема права да узме cpue једној невиној девојци ако нема у себи снаге да је воли до века. Затим осети у исти мах да је његова сестра изрекла гласно реч коју је он у себи тихо говорио откако му је успех његова комада отворио хоризонте нада. „Тај величанствени живот...“ прозборила је Емилија, и поново се развише слике блеска, поред којих је прошао синоћ, и поново, на овој богатој позадини, оцрта се лице Г-ђе Морен и њен осмех... Поштен дух младићев покуша ипак да отера ово заводљиво привиђење. Он рече гласно: „Јадна Розалија, како је слатка и како ме воли!...“ и нађе једну врсту саможиве разнежености сећајући се дубине ове љубави, коју је подстакао, разнеженост која га је пратила све док је сео за сто да руча. Како је био прост тај сто, и како је мало личио на блиставу ноћашњу вечеру! На мушеми с бојадисаним цвећем стојао је сасвим скроман порцулански сервис, с чашама нешто неопраним, јер би због неспретности, у којој су се уједињавали Фресно, Констан и Франсоаза, употреба кристалних чаша била врло скупа за домаћи буџет. Добри Фресно, са својом дугом брадом, растројеним погледом, јео је брзо, налакћен на сто, мећући нож у уста, и толико простак по манирима колико је био отмен по срцу; и, као да је што боље хтео истаћи својим контрастом, Ренеов утисак доконом космополитског живота причаше смејући се шта је радио до подне. У седам сати из јутра, држао је час у школи Светог Андрије. Од осам до десет часова, држао је предавање деци још слабој за посећивање лицеја. Остало му је по том једва времена да се попне на кров. омнибуса код Пантеона који га је одвео на трећу лекцију, у улици д’ Астрог, близу Сен-Огистена. „Купио сам једне новине на путу,“ додаде дивни човек, „да би прочитао шта је било на синоћњем соареу. .. Гле,“ рече претресајући заџепке по једној кожној лисници побелелој од употребе, пуној књига и увезаној једним кајишем, „незнам где су ми.“ „Ти си тако растројен,“ рече Емилија готово горко. „Пхи ! чича Офарел испричаће нам,“ рече весело Рене; „ти знаш да је он мој живи вођа. Он ће прочитати, вечерас, све париске и провинциске листове!... Баш због тога што је сувише био сигуран да ће и најмањи приказ представе у дому Комовљевих скупити потшеф канцеларије а Розалијина мајка прокоментарисати, Рене помисли да треба он сам да Розалији исприча све појединости. Постоји тако један нагон који тера човека — да ли је то лицемерство, да ли сажа-