Delo

44 Д Е Л 0 фантазијом изводе се појмови изнад човечанског круга у широки свет и добијају према нама облик самосталних величина. Свет мисли, који тако постаје, по Платону обухвата сву стварност и постаје носиоцем света, који видимо око себе. Овим учењем учињен je један од најсилнијих прекрета и преображаја, које познаје мсторија људског духа. Чулно биће, дотле поуздан завичај човеков, помиче се сада у даљину, а као први најсигурнији и најнепосреднији истиче се један свет, до кога се само мишљењем долази. Не по јачини чулнога утиска, већ по . ушевној проницавости одређује се сада близина ствари и могућност њиховог сазнања. Пошто се чулно биће са својом просторношћу не да претворити у чисте појмове, оно поред све своје опипљивости остаје у мутној магли, док се идеје могу потпуно проникнути. Услед овог обрта душа је добила значај нашег правог бића. Тело је прост додатак, шта више једно страно и ниже биће. Зато се и чежња људска има да обрне само ванчулним добрима. Овај спиритуализам добија нарочито обележје истицањем моћи сазнања. Само сазнање, то око духа, којим се прониче невидљиви свет, може нас одвести од привиднога у царство реалних бића. У ширењу и развитку сазнања лежи самосталност и унутрашњост нашег живота и шта више, строго узев, оно би требало бити и једина садржина живота. Тако је извршен потпун преокрет у духовима, али је тиме настала и опасност од једностраности овог учења. Да је живот био потпуно упућен овим новим правцем, трајно остајање при једном ванчулном и непроменљивом бићу учинило би, да се свеколико шаренило стварног живота са свим уништи. Код Платона пак значајно је, да се уз захтев за једним чврстим и сталним, правим бићем појављује и једна не мање битна одлика. Поред тежње за истином истиче се тежња за лепотом. Тек везом ових двеју тежња довршује се учење о идејама. Нечулно биће ствари појављује се, по Платону, једновремено и као чиста форма, као форма. која надмоћном снагом држи у вези разноврсност и према непрестаном постојању и пролажењу појединачних бића стално остаје у стању младости, дајући и чулном бићу све нове и нове облике. Делање такве једне чисте форме налази философ и у пространству целокупне природе, као и у унутрашњости човечије душе и склопу људских заједница. Тако је овде први пут мишљење примило у себе и светски феномен форме, а једновремено је дата философска основа једној у погледу форме строгој