Delo

412 Д Е Л 0 по иницијативи Немачке, Немачка је хтела у суштини да разреши све ове споразуме и да поново покаже своју превласт у међународној политици. Онајехтела: да осигура европски притисак на Француску у случају африканског сукоба; да докаже Француској бесплодност енглеско-француског споразума; да оснажи Тројни Савез одвајањем Италије и Шпаније од западних сила; да „васпостави стање које је Бизмарк завештао Вилхелму II".1 Све је било употребљено да се ово постигне. Дипломатска вештина била је сведена на ступањ најбезобзирнијих интрига, па ипак све је остало узалуд: цела Европа заједно са Северним Уједињеним Американским Државама била је против Немачке. Немачка је остала сама са својом „сјајном11 послушницом Аустро-Угарском. Немачка је први пут претрпела пораз у међународној политици, али је он био веома велики. Претрпела је она пораз и у мароканском питању 1911 године, кад је Енглеска подигла свој глас до готовости за рат противу Немачке ради одржавања медитеранске равнотеже и кад је закључен марокански француско-немачки споразум у корист Француске. Од ових унакрсних споразума само је један снажио Тројни Савез и тај је опет био штетан по интересе српског народа. То је руско-аустриски споразум, који је закључен у Мирцштегу 1902 г. о реформама у Маћедонији. По овоме споразуму искључена је била Стара Србија из реформне области. У овоме искључавању Старе Србије и једнога дела Битољског Вилајета из реформне зоне огледао се најближи план продирања на Исток Аустро-Угарске. „Ван реформне области, извештава француска амбасада у Цариграду 6. апр. 1904 г. своју владу, остали су: 1. у Косовском Вилајету, три северна санџака : Плевље, Сеница и Нови Пазар, где Берлински Уговор признаје Аустрији извесно право војне окупације, и три арнаутска (?) санџака: Пећ, Приштина и Призрен; 2. у Битољском Вилајету: јужни санџак Србице, арнаутски санџаци Елбасан и Дебар, и већи део санџака Горице".2 Да ли је на Мирцштегским састанцима Ламздорфа и Голуховског било говора о поновној деоби турских балканских поседа, да ли је закључен био на тим састанцима какав поновни споразум, за сада се још не зна. Али, ма како било, овде је било поновно попуштање од стране Русије Аустрији са њеном 1 А. Tardieu, ор cit. р. 239. 2 Documents diplomatiques, Affaires de Macedoine, 1903—1905, Paris, 1905, p.92.