Delo

Л А Ж И 425 служавка, Емилија је била погодила која је то била госпођа, а други знаци, које јој је испричала Франсоаза, као шум пољубаца случајно начутих, трајање те посете, неред постеље на брзо поправљен, један од оних инстиката такође који и најпоштенијим женама стоји на расположењу у тим приликама, све ју је доводило на мисао да је Г-ђа Морен била љубазница Ренеова, ту, у њиховој кући. И домаћица, побожна грађанка, бунила се против ове мисли, у исто доба кад се сећала горких суза примећених на бледим образима Розалијиним. Мислећи на девојку, чију je искрену нежност могла измерити, и на непознату високу даму, којој је у својој безазлености држала страну тако бесмислено, она се упита: — „Да се Рене није преварио у тој жени?...“ Али је она била тако исто и сестра, — сестра услужна до слабости, — и она није налазила снаге да учини најмању примедбу своме брату видећи га тако срећна. Била је и сувише препатила гледајући прошле недеље очајање младићево. Ова смеша супротних осећаја спречи је да изазове макакву нову поверљивост, а, са своје стране, осећај да је имао једну жену, правио је Ренеа смотреним, како се то понекад дешава, у прекомерној љубави, у коју га је тај осећао бацио. Оно што је осећао према њој није се могло изразити речима. Био је нашао, готово одмах жељени стан у мирној и ћифтинској улици де Дам, у сред Батињолског кварта, који му је Сузана означила. Готово одмах у тај пар прилике се беху уредиле тако да је био слободан да виђа једино Сузану. Није прошло ни осам дана откако је она постала његова метреса, а Клод Ларшер, једини од његових колега код кога је одлазио чешће, остави Париз. Рене, који га је био занемарио у последње време, виде га како стиже у улицу Коетлогон око шест и по часова у вече, у путничком оделу, блед и измучен, са лицем које је обично имао после злих криза. Они су баш седали за сто да вечерају. — „Само да вам стегнем руку“, рече Клод стојећи. „Узимам брзи воз за Мон-Сене у девет часова, и треба да вечерам на станици“. — „Остаћете дуго на путу?“ — упита Емилија. „Chi lo sa?“ рече Клод, „као што се каже у лепој Италији где ћу бити сутра“. — „Видите ли овог срећног човека", климну Фресно, моћи ће читати Виргилија у његовој отаџбини место да га преводи магарцима?"