Delo

428 Д Е Л 0 а да се не појаве на крају вечере. Кад се одлучише да се врате, увек у исто време, они уђоше, праћене Пасаром, великим младићем, плавим и неспретним, с наочарима и плашљивим пегавим лицем. Емилија није морала дуго тражити побуду за ову заједничку посету. Хтело се да се код њеног брата изазове љубомора, безазлени маневар који стара госпођа откри одмах рекавши: — „Г. Офарел је заузет вечерас, те Г. Пасар изволеде да нам буде каваљер... Дела, Розалија, начини места Г. Жаку поред тебе...“ Сирота Розалија није се нашла очи у очи с Ренеом од оног свирепог објашњења које је имала с Емилијом. Била је врло узбуђена, дрхтала је јако, а срце ју је болело док су прелазили пут од улице де Бање до улице Коетлогон, — кратак пут који јој се учини бескрајан. Па ипак она би довољно јака да упре један поглед на свог бившег вереника, као да му потврди да она није одговорна за ситне рачуне своје мајке, и да одговори хладно, седајући у један угао, и мећући једну столицу преда се: „Потребна ми је ова столица ради моје вунице ... Г. Пасар неће хтети да ми је узме. „Али ево једног слободног места“, прекиде је Емилија, која понуди младићу место поред себе и дође тако у помоћ храбром детету. Ова последња, ма како да је знала врло добро да је код куће чека једна страшна сцена, одбила је тврдоглаво да изиграва улогу, којом су је гостили. Било би тако природно да јој срџба улије ову малу освету! Али жене које су у ствари деликатне и које знају да воле, немају ових срџби. Оне се ужасавају од помисли да праве љубоморним човека који их је напустио, јер би им требало да се умиљавају око неког другог; и ту мисао, оне не подносе. Божански доказ љубави јесте та савесна верност у пркос свега, верност што урезава за вечита времена једну жену у тугу једног човека !... За вечита времена... али кад се тиче присутног тренутка и непосредног резултата, ове небесне љубавнице ударају рђавим путем, и каћиперке имају право. А кад године прођу и кад остарели драган прегледа редом своје спомене, разумеће, начинивши упоређење, јединствену вредност оне која га није хтела мучити, — чак да би га поново добила. Дотле, он трчи за жентуринама које му наливају горко пиће оне срамне, оне мађијске љубоморе. Право је да се каже, у извињење Ренеа, да жртвујући Розалију Сузани, он мишљаше да чини ту жртву једној правој љубави. И кад му сестра похвали, сутрадан,