Delo

432 Д Е Л 0 он не усуди да шта примети. Ипак је погледа с првим неповерењем. Њен изглед је побијао сваку мисао о експлотатисању прељубе. Носила је једну тамну хаљину, лепо скројену, али врло просту. Њен часовник, заденут за појасом, био је везан једним од оних ланаца око врата који је некад био врло у моди код француског грађанског сталежа, и који јој је свакако долазио од неке обожаване мајке. Један медаљон што је под стакленим поклопцем садржавао нешто седе косе, косу милог оца, без сваке сумње, закопчавао је њен скромни оковратник. Њени дуги прсти су излазили из свилених наруквица, а испод ових видела се златна бурма. Право је да се дода, да је ова отмена удовица, осем лекара, имала два љубазника врло млада: један, студент; други, помоћник у једној великој помодној трговини, који су били уверени да имају у њој жену из великог света, коју надзирава нека неумољива породица! Ова два љубазника представљала су у равнотежи њеног буџета, многоструке уштедице: ручкове по гостионицама, шетње у колима, поклоне у накитима, ложе по позориштима; али то није спречавало ово врло створење да каже лажном Алберту: Кућа је врло мирна, господине. Ви сте млад човек“, додала је с осмехом, „ви се нећете наћи увређени ако узмем слободу да вам приметим да најмањи шум, на степеницама, у вече на пример, биће разлог за раскидање нашег уговора“... Рене осети како поцрвене кад му она рече то. У својој претераној безазлености, задрхта да му часна удовица не откаже стан после првог рандевуа. Ова смешна бојазан натера га да, чим се сврши његов први састанак и Сузана оде, посети своју газдарицу, под изговором да поручи неку ситницу служавци. Она га прими с љупком учтивошћу жене која не зна ништа, која не разуме ништа, која није ништа видела, ма да је с прозора од улице, пратила погледом Г-ђу Морен. Ова последња отишла је, тротоарем, с оним држањем у којем се једно париско око не вара никад. Малвина је знала од сад шта је у ствари: њен кирајџија ie љубазник једне жене из високог друштва, из највишег друштва. Он сам, пак, мада лепо обучен, није имао ни у начину чешљања, ни у ношење браде, ни у ходу оно нешто што одаје карактер кућића. Газдарица помисли да ће по свој прилици, кирију платити љубазница а не љубазник, и она пожали што је тражила само пет стотина динара, осем оних педесет за услугу. — Њен цео стан стајао је њу хиљаду шест стотина ди-