Delo

48 Д Е Л 0 — Оженићу се, мамице, сад ћу се сигурно оженити, и пре свадбе ћу довести вереницу код маме... Нека свет рекне што хоће... Она је добра, неће се стидети моје мамице, довешћу је мамици... — Бар да је се наљубим... да се наљубим и да је благословим благословом који ће Бог услишити — повика Дирковица„ засмеја се тихо, радосно па joj онда линуше крупне сузе. Тако су они сањали. По том је Милорд говорио: — Молим вас, мамице, дајте ми мало новаца. Дирковици су руке почињале да дрхте. С враголастом веселошћу, изнуђеном од стиснутог срца, почињала се шалити са сином. — А ако не дам? Е, баш недам! — Даћеш, мамице, даћеш. Кад ми треба ! — Но, даћу ти, али мало... — Колико хоћете. Она узима свећу и иде у ложницу. Али сад више не допушта сину да иде са њом. — Почекај ти ту, почекај! Какве су то опет тајне? — мало љутито тужи се син„ али остаје — а мало после му мајка доноси новац. — Тако мало, мамице! — жали се он тужно. Доста, доста је за данас — говори она — други пут ћу ти опет дати. Он понекад моли, наваљује, чудећи се од куда јој то тврдичење. Понекад, не говорећи ништа, меће немарно новац у новчаник, на коме је нека лепа ручица извезла златним концем: ne m’oubliez pas! — Могао је још да узме на куће доста новаца, а при том је сав тонуо у сањарије о дражима госпођице Морске, и о њеном миразу. Ја нећу да вам досађујем — рекне он — што ми дате, примам. — Ти си анђео — шане Дирковица. Милорд прсне у смех. А лепо му је стајала веселост, Кад се смејао био је одиста леп. Бело му је чело сијало, плаве очи блистале, иза румених усана помаљали се снежни зуби. Није чудо што је богата, и тако исто весела госпођица Морска осетила према њему изузетну наклоност. Кат, се смејао, играо, или, држећи на раширеним рукама кануру вуне или свиле, с младићским сјајем у очима при-