Delo

50 Д Е Л 0 — Ала сте ослабели! — узвикну, љубећи је у руку. — Шта вам је? Да нисте болесни? — Болесна! — насмеја се Дирковица. — О, моје драго јединче, како си ме засмејао! Од како живим нисам боловала... — Ипак изгледате некако... — Ех, — утаче се она брзо — старост није радост... Сваки живи створ мора да стари... Остарила сам и ја... Стајаху под вишњом, која се већ почела китити цветом. Милорд откиде једну ружу и задене је у рупицу од кицошкога ка пута, затим узе мајчину руку, метну је под своју па је поведе у кућу. Док је тако, наслоњена на руку лепога и гиздавога младића, у својој плавој простој хаљини и избледелој марами ишла кроз башту, глава јој се дигла високо, по целом лицу се разлио светао израз среће и поноса, а испод ока је сваки час погледала у столареве прозоре. Страсно је желела да у овом часу ти прозори буду пуни глава и очију, да што више света види необичну доброту и лепоту њенога сина и њену превелику срећу. Водећи је, Милорд је причао како мора отићи из Онвила, на неколико месеци. Чувши то, старица задрхта и очајно пљесну рукама. — Морски иду у иностранство — објашњава јој син — па треба да идем за њима, јер се бојим да ме за то време не забораве. Разумела je. — Кад је тако — рече тужно, али с осмехом — онда иди, драгане... иди за својом драганом! Јури своју тичицу да ти како не побегне. Милорда разнежише те речи. — Да ви знате, мамице, колико је волим... Па што се онда одмах не узмете ? Ти њу волиш, она је теби наклоњена... венчајте се па идите заједно у туђину. Милорд тужно обори главу. — Није то тако лако, драга мама. Ово моје проклето порекло отежава ми пут до ње. То јесте глупост, предрасуда... али шта ћеш кад је свет још такав. Нисам још просио, јер се плашим одбијања... не од девојке, него од мајке. Јоза ми саветује да не журим и дам њему времена да припреми и умоли мајку. Застадоше пред кућним вратима. Милорд рече да сад неће ни да уђе, јер има врло много послова пред одласком, али ће доћи кроз неки дан да се са њом опрости. Већ поуми да пође